Postkonfliktna društva regiona

Trilogija 'Janje/Kokoš/Orao', jedna od najvećih regionalnih koprodukcija u poslednjih 15 godina, prikazuje različite aspekte postkonfliktnih društava u regionu, a premijerno će biti izvedena u Beogradu 15. januara u Bitef teatru.

Mlade rediteljke Anica Tomić (Janje) iz Zagreba, Selma Spahić (Kokoš) iz Sarajeva i Ana Tomović (Orao) iz Beograda žele tom predstavom da podstaknu publiku da preispita odnos prema istoriji koja je zajednička.

U koprodukciji Internacionalnog teatarskog festivala MESS i Sarajevskog ratnog teatra (SARTR), Bitef teatra i Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM), trilogija “Janje/Kokoš/Orao” imala je premijeru i prvu reprizu 5. i 6. decembra u SARTR-u, a nakon izvođenja u Sarajevu i Zenici, te u Beogradu, 23. januara biće premijerno izvedena i u Zagrebu, dok je od februara do aprila zakazana turneja po Bosni i Hercegovini.

Predstava “Janje” ZKM-a, u kojoj igraju Dubravka Kovjanić, Ivana Krizmanić, Vedran Živolić i Enes Salković, posvećena je Zagrebačkom kazalištu mladih, odnosno njegovoj maloj dvorani "Miško Polanec" zvanoj “Janje” i jednom trenutku u vremenu koje je službeno obeleženo kao jedno od najvećih krvoprolića u istoriji ratova koji je zauvek promenio sliku Evrope, ne samo teritorijalno, već i duhovno.

Rad na predstavi krenuo je od pitanja šta se 1914. godine nalazilo na prostoru današnjeg ZKM-a. Tražeći odgovor na to pitanje, autorka teksta Jelena Kovačić i rediteljka Anica Tomić su se, kako s navele, najpre obratile istoričarima, koji su ih uputili u državni i gradski arhiv. Tamo su im se neprestano otvarali novi tragovi koji su ih sve dalje i dalje vodili u pokušaj rekonstrukcije tog prostora i vremena.

“Na neki način predstava je postala i odgovor na pitanje imaju li prostori svoja sećanja i ostavljaju li ljudi koji u njima borave svoje tragove”, navele su autorke, koje predstavom “Janje” pokušavaju da prate neke pronađene tragove, slože celinu od detalja ličnih istorija, anonimnih života o kojima je nemoguće čitati u udžbenicima.

U osnovi predstave stoga leži faktografija, imena, neki datumi, kao prva stepenica u pokušaju rekonstrukcije, ali istovremeno i nemogućnost rekonstrukcije pogleda, rečenice, misli, osećaja, svega onoga što se neuspešno opire zaboravu… Iako je bazirana na dokumentarnim materijalima, ta priča danas više nema svedoka, a njena je istina tek slutnja jednog vremena koje ne želi biti zaboravljeno. Predstava “Janje” tako neprestano balansira na granici fikcije i dokumentarizma, njena je istinitost krhka. Ne zanimaju je konkretni datumi niti istorijske istine, već sama pokušava rekonstruisati ljude koje okuplja samo jedna činjenica: da su se 1914. godine našli u istom prostoru u kojem danas sedi publika ZKM-a. Upravo u toj činjenici - činjenici deljenja istog prostora, događa se specifičan susret s istorijom, navele su Jelena Kovačić i Anica Tomić.

Muziku za predstavu “Janje” potpisuje Nenad Kovačić, kostimografiju Marta Žegura, a dramaturški saradnik je Igor Štiks.

Predstava “Kokoš” MESS-a i SARTR-a, u režiji Selme Spahić, nastala je na osnovu teksta koji su Bojana Vidosavljević, Adnan Lugonić i Dario Bevanda uobličili iz glumačkih improvizacija osmišljenih prema motivima “Velike bilježnice” Ágote Kristóf.

Autore je Prvi svetski rat u kontekstu Sarajeva manje zanimao kao skup istorijskih činjenica, a više kao niz toposa koji povezuju ratove proteklog stoleća. Umesto romantičarske evokacije rata, težište predstave je na slikama gladi, sebičnosti i nasilja, kao nusprodukata instinkta za preživljavanjem.

U istraživačkom procesu prikupljena je arhivska dokumentarna građa koja se prvenstveno odnosila na informacije direktno vezane za način na koji rat suštinski menja život jedne zajednice, kako na društvenom, tako i na ekonomskom planu. Pozivi na regrutacije, svakodnevni izveštaji o cenama na pijaci i stanju na ratištu, upustva za mere zaštite u slučaju vazdušnog napada – samo su neki od dokumenata koji su pomogli u približavanju tadašnjim životnim okolnostima.

“Bilo nam je važno preispitati, i ako je moguće, subvertirati okvir (produkcioni, konceptualni) u kojem predstava nastaje i prezentuje se. Pre svega, izbeći postmodernističku paradigmu neupitne porodice kao žrtve nemilosrdne istorije. U predstavi je porodica itekako prisutna, ali kao monstruozna, nemoćna i suštinski pervertirana zajednica. Istorija i rat se u početku pojavljuju kao prirodne sile koje prete ulaskom u njihov privatni prostor, da bi se na kraju ispostavilo kako se u tom prostoru ti procesi ne samo prelamaju, već i nastaju. Druga bitna stvar bila je odgovoriti na pitanje kako (i zašto?) tematizovati prošlost (već daleku?), pritom govoreći o našem vremenu”, naveli su autori predstave (Drama Team B.A.D.), čiji formalno-narativni eksperiment kao metateatarska nadogradnja odgovora na to pitanje, a proizašao je iz promišljanja uloge pozorišta u prošlih sto godina, od naturalističkog teatra, preko građanskog pozorišta kao voajerističkog prozora u intimu likova realističke psihologizacije, do teatra participacije publike.

Na taj način prošlost se priziva da bi progovorila o sadašnjosti, a medij postaje poruka.

“Od Prvog i Drugog svetskog rata, pa do ratova 90-ih, istorija 20. i 21. veka na Balkanu često se svodi na dve vremenske odrednice – ratno i posleratno doba. U svakom posleratnom periodu, znanom i kao mir, česte su tendencije revidiranja istorije i relativiziranja uzroka i posledica rata. Danas, kada već uveliko živimo neoliberalni kapitalizam, u kojem se istorija često postmodernistički svodi samo na ličnu interpretaciju događaja, postaje važnije nego ikad reći istinu. Našu istinu”, naveli su autori predstave u kojoj igraju Jelena Kordić-Kuret, Filip Eldan, Nikša Eldan i Alban Ukaj.

Autor muzike je Draško Adžić, scenografiju potpisuje Mirna Ler, kostimografiju Lejla Hodžić, a pokret je osmislio Thomas Steyaert.

Završni deo trilogije - predstava “Orao” Bitef teatra, u režiji Ane Tomović, problematizuje pitanje mesta ratnih vojnih invalida u miru, njihovog prava na normalan život i život uopšte.

“U miru oni koji ne mogu da budu korisni, biće pre ili kasnije marginalizovani. Mi ovde pratimo agoniju njihove marginalizacije, taj postepeni proces zatvaranja vrata, osuđenost na sveden i nekvalitetan život. Vidimo njihovu nemuštost, njihovu agoniju, jer oni imaju želje kao i ranije, a ne mogu ništa da dobiju jer ih čak ni njihovi najrođeniji ne gledaju istim očima. Krec ogoljuje ljudske odnose do srži, i ljubav i porodične odnose svodi na puku ekonomiju. Surovost izražena kod onih koji mogu i nemoć kod onih koji ne mogu kod Kreca je dovedena do krajnjih granica. Iz tog beznađa, rađaju se zločini iz crne hronike kakve viđamo svaki dan”, navela je Ana Tomović povodom predstave “Orao”, koju je režirala na osnovu teksta “Tvrdoglavi” (Stubborn) nemačkog autora Franca Ksavera Kreca (Franz Xaver Kroetz).

U predstavi igraju: Miloš Timotijević, Maja Izetbegović, Miralem Zupčević, Feđa Stojanović, Branka Šelić i Luka Mihovilović.

Dramaturg je Vuk Ršumović, muziku potpisuje Irena Popović, scenografkinja je Mirna Ler, a kostim je osmislila Momirka Bailović.

Trilogija “Janje/Kokoš/Orao” nastala je u okviru projekta “Stoleće jedne porodice” koji finansira Evropska unija kroz program “Sarajevo 2014” čiji je cilj da doprinese obeležavanju 2014. godine kao godine prenošenja evropskih vrednosti i pomirenja.

Beogradska premijera predstave je 15. januara u 19 časova, a reprizna izvođenja su 16. i 17. januara.

*Foto: Velja Hasanbegović

(SEEcult.org)