Pred zidom / Upotreba noža

Umetnica Sanja Latinović izvešće 24. februara u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti performans “Pred zidom / Upotreba noža” koji aktivira sedam noževa različitog porekla i namene, u procesu kojim se u formi sukcesivnih izvedbenih činova artilkulišu sile energetskog pražnjenja i punjenja. Umetnica se time suočava sa nemom predmetnošću galerijskog zida, kao izazovom za delovanje.

Sanja Latinović, kako je naveo Stevan Vuković u pratećem tekstu, ne tretira galerijski zid kao neutralnu podlogu za prezentaciju umetničkog rada, što bi modernistička paradigma izlagačke bele kocke standardno nalagala, već kao izazov za delovanje, te i materijal u kojem ona interveniše. To delovanje nije predstavno, njime se ne izražava neko lično viđenje tog zida, bilo kao materijalne strukture ili simbola, niti se poziva na neko imaginativno dopunjavanje prizora koji on pruža. Njime se na zid nasilno fizički utiče, probija se njegova površina i remeti njegova vizuelna homogenost, da bi se uveo u erotizovano polje manipulacije predmetima koji poprimaju karakteristike fetiša.

U prvom segmentu rada, umetnica ga perforira energičnim pokretima koji aktiviraju celo njeno telo, koncentrišući svu silu svog fizičkog delovanja u tačke uboda. Ona zabija noževe u zid u linearnom sledu, u specifičnom, ergonomski određenom ritmu i u antropometrijski definisanom prostornom rasporedu. Potom ih ostavlja čvrsto zarinute u podlogu, na način kojim se očuvava materijalni trag čina putem koga su tu dospeli, ali se ujedno obrazuje i vid prostorno specifične instalacije, koja se na vrlo telesan način aktivira u sledećoj fazi performansa. U toj fazi noževi menjaju karakter. Od pukog oruđa kojim umetnica izvodi rad, oni se tu transformišu u fetiš objekte, to jest predmete za koje se u ritualnom činu vezuju njeni libidinalni tokovi.

Nož zabijen u zid tako postaje falus, koji se podvrgava svojevrsnom ličnom obredu umetnice, izvedenom pred publikom.

Obredni karakter tog performativnog čina ogleda se u njegovoj formi i načinu izvođenja, a ne u nekoj neposrednoj referenci spram nekih drugih konkretnih obreda, koji imaju istorijsku funkciju i širi društveni značaj, naveo je Vuković, dodajući da se ta forma manifestuje kroz antropološki date kategorije “kenosis” i “plerosis”, što imenuje i označava procese potpunog pražnjenja sebe kao aktivnog subjekta, u prvom koraku, da bi se u sledećem prepustili ponovnom ispunjavanju energijom koja se emituje iz subjektu spoljašnjeg izvora.

U tom drugom koraku umetnica prisvaja falus i slobodno manipuliše njime, za svoje lično zadovoljstvo. U tom smislu on nema moć nad njom, već je sveden na sredstvo ekstrakcije maksimuma uživanja.

Vuković napominje da ti fetiš predmeti, noževi, koji zadobijaju falički karakter, sve vreme prema umetnici okrenuti isključivo drškom, i, za razliku od tradicije performansa u kojoj uključivanje noževa ili nekih drugih alata za ubadanje i sečenje ističe ranjivost tela umetnice, uvedenog u zonu opasnosti, ovde je ona ta koja potpuno suvereno vlada i situacijom i tim predmetima, i sasvim bezbedno manipuliše njima. Nije tu njeno telo to što se pokazuje kao penetrabilno i izloženo urezivanju tragova, već “telo” zida.

Sanja Latinović u tom performansu i nema indicija samopovređivanja, i akcenat nije na koeficijentu bola koji bi se potencijalno indukovao upotrebom oštrih predmeta, već na uživanju koje se ostvaruje njihovom manipulacijom, koja se odvija u dva smera.

Ubodnim krajem i sečivom se penetrira u čvrstu površinu zida, a potom se drškom izaziva lično erotsko zadovoljstvo. Takva upotreba noža potpuno se suprotstavlja dramturškom sledu koju Dejvid Memet razvija u knjizi “Tri upotrebe noža”, u kojoj izlaže svoje pozorišno viđenje dramaturgije, pod snažnim pečatom patrijarhalne kulture. Memet u prilog svoje teze citira ranog bluz i folk kantautora Hjudia Ledbetera, to jest njegove stihove: “Uzimaš nož da sečeš hleb, da bi imao snage da radiš; zatim ga koristiš da se obriješ, da bi izgledao lepo pred onom koju voliš; nalazeći je sa drugim njime isecaš njeno lažljivo srce”, da bi na taj način demonstrirao dijalektičnost dramaturškog postupka, kroz tri sukcesivne upotrebe noža kao rekvizita. U slučaju performansa Sanje Latinović, upotreba noža izmiče takvoj vrsti normativizacije i podvrgavanja logici dramaturškog narativa, kakvu predlaže Memet, na isti način na koji performans kao izvedbena forma distancira sebe spram pozorišnog načina mišljenja, naveo je Vuković.

*Foto: NGVU

(SEEcult.org)