Nebesa u bioskopima

Novi film Srđana Dragojevića “Nebesa”, čija je beogradska premijera 17. novembra, kritički je prikaz savremenog post-socijalističkog društva, “hrišćanska alegorija” - kako je sam autor opisuje, koja otvara kompleksno pitanje vere danas, ali i materijalnih naspram duhovnih vrednosti, idolopoklonstva, praštanja, žrtvovanja…

Nakon svetske premijere u Lokarnu i učešća na festivalima u Srbiji i regionu, Dragojević je 15. novembra izazvao na novinarskoj projekciji dosad najveće interesovanje domaćih medija od kada je počela pandemija, a mnoge je ostavio zamišljene, gotovo bez reči. Prethodno je priredio i zatvorenu projekciju “Nebesa” za kolege i prijatelje, koji su ga većinom toplo preporučili preko društvenih mreža.

U pitanju je provokativna filmska priča sa elementima crne komedije i fantastike koja se bavi izazovima hrišćanstva u post-socijalističkom društvu, ispričana u tri poglavlja, tokom tri dekade savremene istorije. Kroz priče smeštene u 1993, 2001. i 2026. godinu, film “Nebesa”, nastao u koprodukciji svih šest bivših jugoslovenskih republika, sa regionalnom ekipom glumaca, prati šest glavnih junaka čije su sudbine određene božjim čudima koja usmeravaju njihove sudbine.

Film je nastao prema motivima tri priče Marsela Emea (Marcel Aime, 1902-1967), koga je Dragojević čitao kada je imao 16-17 godina i, kako je naveo, strašno mu se dopala njegova fantastika, sklonost ka ironiji i smisao za humor. Posle mnogo godina setio se tih priča i krenuo da ih razvija.

“One su nastale između dva rata, 1930-ih godina i imaju kontekst tog vremena. Kada sam odlučio da ih adaptiram, sledilo mi je da ih stavim u novi, savremen kontekst koji generalno priča priču o jednoj zemlji koja nije sasvim naša zemlja, a može biti. To je jedna zemlja Istočne Evrope gde se, nakon pola veka ateizma i socijalizma raznih tipova, vratilo hrišćanstvo. Interesantno je kako ljudi prihvataju ponovo dolazak Hrista i vere. Mi smo otvorenim srcem prihvatili, prigrlili kapitalizam ponovo, a može se reći da smo Hrista prihvatili sa pola srca, više poštujući određene rituale nego zaista prihvatajući hrišćanske vrednosti koje su u osnovi svakog uspešnog društva”, naveo je Dragojević.

To mu je bilo interesantno, s obzirom na očiglednu paralelu između ranog hrišćanstva tokom prva dva-tri veka, kada su idoli i bogovi prethodnog paganskog perioda koegzistirali zajedno sa Hristom: “Činilo mi se da je naš sadašnji trenutak dosta nalik, imamo i neke male bogove iz socijalizma, imamo i dosta paganskog i tako dalje, pa je za svakog autora ovo interesantan period o kome može da napravi, čini mi se, živopisan film”.

Opisujući “Nebesa” kao kompleksan film, dodao je da je vrlo teško zapravo i napraviti jednostavan film o hrišćanstvu, odnosno o veri uopšte.

“U njemu ima mnogo stvari koje su mene provocirale, pitanja na koja sam hteo da odgovorim. Naravno, film ne daje gotove odgovore, ali čini mi se da je to dobro pošto smo svakako društvo koje vapi za dijalogom. Ovaj film je možda moj podsticaj da se o ovoj važnoj temi razgovara”, dodao je Dragojević.

Prema njegovim rečima, prihvatajući se te teme, osetio je i strah i tremu, a vodio je računa da ne postoji bilo kakav blasfemični ugao.

“Ovo nije nipodaštavanje institucije i uopšte hrišćanstva i vernika. To jeste velika odgovornost za autora kada pravi film o ovako važnoj temi i obraća se publici koja je raznorodna. Ali neka pitanja u filmu su mi bila izuzetno važna – kako se čudo doživljava danas, šta je zapravo Božje čudo, da li je svako čudo od Boga ili, kako je teoretičar i reformator hrišćanstva Kalvin rekao da i đavo ima svoja čuda? Značajna su mi i pitanja greha, oprosta greha, žrtvovavanja, kako doseći Boga… Mi vidimo da osoba čistog srca kao što je Gojko (Bojan Navojec), koji je slabouman, može da komunicira sa božanskim, a takođe vidimo na kraju da je Boga moguće dostići i žrtvovanjem, kroz lik oca Atanasija (Miloš Samolov) koji se transformiše tokom filma - od jedne žovijalne ličnosti postaje zaista neko ko veruje i ko je spreman da se žrtvuje. Ne mislim, naravno, da je neophodno žrtvovati samo život. Žrtva za bližnjeg, za zajednicu je takođe važna”, poručio je Dragojević.

Kao posebno važnu, istakao je i metaforu zlatnog teleta.

“To je idol u koji se veruje umesto u Boga i on predstavlja naš stav prema novcu, slavi, bogatstvu. To su ti lažni idoli, a zlatno tele predstavlja i idolopoklnstvo, pa to može biti i čovek i neko koga preterano obožavamo i divimo mu se umesto da tu ljubav usmerimo ka Hristu ili bližnjem svom”, naveo je Dragojević.

Budući da su “Nebesa” odgledali i vladika Grigorije, i jedan katolički biskup, Dragojević je rekao da svakako respektuje vizuru, doživljaj duhovnika.

“Izuzetno mi je drago što moja sestra koja je monahinja, čitala je scenario i gledala i za nju je to hrišćanska komedija. Ja ne mogu da kažem da je komedija, za mene je to hrišćanska alegorija. U svakom slučaju, čini mi se da je film posvećen veri, da je veoma hrišćanski. Interesantna je stvar da su na nekim festivalima, na primer u Valensiji u Španiji, mnogi ljudi doživeli film kao kritiku institucije i crkve i proglasili to čak bunjuelovskom kritikom”, rekao je Dragojević.

“Meni je to interesantno pošto mi kao autoru laska da film bude neka vrsta platna ili Roršahove mrlje na koju će svako da projektuje sopstvene stavove vezane za ovu važnu temu”, dodao je Dragojević, autor filmova kao što je hvaljena i nagrađivana ratna drama “Lepa sela, lepo gore”, “Rane” (1998) i bioskopski hitovi "Mi nismo anđeli" (1992) i "Parada" (2011).

Producentkinja “Nebesa” Biljana Prvanović iz kuće Delirium, na čijem je čelu i sam Dragojević, rekla je da je svojevrsno čudo raditi posao koji volite već 30 godina, a iskušenje je to što je uvek jako teško spakovati film, doći do prve klape. Taj proces je u slučaju “Nebesa” trajao tri godine. Pomoglo je i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije koje je, kako je rekla, otvorilo vrata da se pridruže svi prijatelji koji su pomogli da se realizuje taj ozbiljan produkcijski zahvat.

“Nebesa” su nastala za 56 snimajućih dana, što je znatno kraće nego u slučaju ranijih Dragojevićevih filmova.

“Nekad smo snimali filmove duže. Na primer, ‘Lepa sela lepo gore’ 78 dana, ‘Rane’ – 76, ali to je realnost kinematografije danas u svetu. Snima se i za 25 dana. Budžeti su sve limitiraniji i prosto autor mora da se snalazi i pre svega mora dobro da se pripremi. Mada, ja se ne žalim, pravo je čudo uopšte snimiti film”, dodao je on.

Prisutni članovi glumačke ekipe “Nebesa” istakli su odličnu saradnju sa Dragojevićem, kao i sa kolegama iz regiona.

Glumica Nela Mihailović (Borka) još nije videla “Nebesa” i raduje mu se, a istakla je da joj je velika radost bila i saradnja sa kolegama sa kojima dosad nije radila.

“To su pre svega moji direktni partneri – Ksenija Marinković (Nada), koja je za mene najbolja glumica regiona srednje generacije, i Goran Navojec (Stojan), divan glumac. Oni su savršeni partneri, veliki profesonalci i čast mi je što sam radila sa njima”, istakla je Nela Mihailović, navodeći i da je saradnja sa Dragojevićem bila divna, kao i sa direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem.

“Ja njih znam još sa akademije. Srđan ima ogromnu stvaralačku energiju, strast koja meni jako prija i koja je pokretačka za svakog u njegovom timu. Meni je sve delovalo lako, uživala sam u radu, mada ovaj film i ova priča nisu lagani”, dodala je ona.

Nataša Marković (Julija – u trećoj priči žena, u prvoj devojčica) rekla je da je snimanje bilo zabavno, a film je već dva puta odgledala i namerava i treći.

“Išla sam na snimanje prve priče da posmatram malu Juliju. Srđan i ja smo razmišljali da ubacimo neke stvari, neke geste koji bi vezivale malu i veliku Juliju. Bilo mi je uzbudljivo da gledam nju i da razmišljam šta će se događati u narednih 30 godina sa njom, posle porodičnog brodoloma, šta je ona postala, šta su postali njeni roditelji, na koji način se ona brani od te porodične situacije”, rekla je ona, dodajući da je u “Nebesima” gomila metafora i značenja, pa svako gledanja otvara još neku misao. “Pritom je Srđan svaku priču započetu u filmu završio, svaka ima svoj epilog”, istakla je Nataša Marković.

Srđan Žika Todorović (profesor Mikrob)  rekao je da je to “jedan od najotkačenijih scenarija” koje je čitao u životu.

“Uživao sam kao da čitam roman. Gledao sam radnu verziju filma. Uživao sam. Drago mi je da sam radio sa Srđanom dva filma zaredom, zato što kao da sam se vratio u mladost - Jugoslavija, braća Navojec, kolege iz Bosne. ‘Atomski zdesna’ i ovo, to su možda dva najlepša snimanja u mom životu”, rekao je Todorović, navodeći i da je pripremajući se lik slikara Mikroba sarađivao sa slikarom Urošem Đurićem (partnerom u ‘Mi nismo anđeli’), koji mu je dao neke savete.

Bojan Navojec (Gojko) rekao je da ne razmišljam toliko o svojoj ulozi, već više gleda celinu.

“Glumce se stalno pita o ulozi, a tu nemam šta reći. Ja sam o svojoj ulozi rekao na setu”, rekao je Navojec i istakao da mu je najveća želja bila da radi bar jednom sa Dragojevićem.

“Brat i ja smo iz Bjelovara. Kad sam bio u srednjoj školi imao sam prilku i da slušam Žiku. Bio sam oduševljen njihovom generacijom i svime što su radili, mislio sam nema šanse da budem sa njima. Ali, Bogu hvala, našli smo se. Posle ovog iskustva nosim celu ekipu u svom srcu. Promenilo mi je život. Sa snimanja u Skoplju doneo sam psa Lajku i dok se šetamo svakodnevno se sećam ‘Nebesa’”, istakao je Navojec.

Preko Zooma se uključio i Goran Navojec (Stojan), koji je rekao da je odmah pristao na saradnju kada je pročitao scenario.

“Međutim, nije mi sve bilo jasno, dok se nismo ozbiljno počeli time baviti, do procesa proba kada su se stvari počele razjašnjavati. U tom procesu vodili smo računa da i publici bude jasno. E sad, kad izaberete ovakvog glumca, to se graniči sa čudom”, dodao je on, a na pitanje kako je uspeo da obavi zadatak da ne igra ik, već metaforu, rekao je da je posegnuo u svoje srce, u život koji je sam po sebi dosta metaforičan, pa nije bilo nekih velikih problema.

“Mislim da je ovo okrutno vreme konzumerizma. Mi smo zatekli ono najgore lice kapitalizma, materijalizma. Ali to nam daje ne samo mogućnost da verujemo u čuda nego možda čak nemamo drugog izbora nego verovati u njih. Odgovor koji sam pronašao u ovom filmu jeste da u čuda treba verovati i kad se to čini krajnje neverovatnim”, istakao je Navojec, koji je “Nebesa” video samo u radnoj verziji i jedva čeka da ga vidi u bioskopu – kako i treba gledati filmove.

Glumica Ksenija Marinković (Nada, izbeglica čiji muž iznenada dobija oreol sveca), koja se takođe uključila preko Zooma, navela je da su joj sve tri priče drage, jer svaka postavlja pitanje nekog čuda. Najviše se ipak povezala sa prvom i trećom, u kojima igra.

“Bilo mi je interesantno na koji način se reaguje kad dobiješ čudo, kad gledaš u njega. Neke napaćene osobe koje su prošle svašta i ne veruju više nikome, kao što je moja Nada, koja više nema nade, pokušavaju uraditi sve da budu što nevidljiviji. Toliko su se puta opekli da ne veruju više nikom, pa ni čudu. Uvek misle da je neka prevara. Zato Nada učini sve da njen muž postane opet normalan, jedan od svih, samo da se ne ističe ni po čemu. Ona ne može pojmiti čudo, zato tera muža da greši… Nada je tip žene koja ima problem sa tim da će im neko nešto nauditi. To su istučeni ljudi koji nikome ne veruju. Tako sam je doživela. Ona ima neko svoje unutrašnje ludilo koje je tera da napravi sve što može da svom mužu pomogne. Što ona njemu pritom radi, ona nije ni svesna. Ali s obzirom na njene mogućnosti, ona će napraviti sve da on opet bude normalan”, navela je Ksenija Marinković.

Prema njenim rečima, prvi utisak prilikom čitanja scenarija bio je da se našla usred neke bajke, napisane od nečeg što je toliko zanimljivo  i slojevito.

“Ali ima unutra nešto toliko tužno i u isto vreme tako ljudski i ponizno u odnosu na to kakav je sve ovaj svet, kakva čuda sve postoje. Srđan Dragojević je čudo, i cela njihova ekipa, a raditi taj film bilo je iskušenje, ali u dobrom smislu”, naglasila je ona.

U glumačkoj ekipi su i Miloš Samolov, Radoslav Milenković, Nikola Pejaković, Miloš Timotijević, Anđelka Prpić, Ana Mandić....

Deo glumačke ekipe pozdraviće publiku nakon svečane bioskopske premijere, zakazane za 17. novembar u 20 časova u Kombank dvorani i u 19 sati u bioskopu Cineplexx u tržnom centru “Galerija Beograd”.

“Nebesa” su, inače, prvi film koji je nastao kao koprodukcija svih šest bivših jugoslovenskih republika: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, uz podršku Arte televizije, nemačkog MDM fonda i evropskog fonda Euroimage.

Glavni producent filma je srpska kompanija Delirium, a koproducenti su Heino Deckert (MA.JA.DE Fiction GmbH, Nemačka), Vladimir Anastasov i Angela Nestorovska (Sektor Film, Severna Makedonija), Eva Rohrman (Forum Ljubljana, Slovenija), Darija Kulenović-Gudan (Studio Dim doo, Hrvatska), Predrag Kalezić i Marija Perović (Mak film, Crna Gora) i Srđan Šarenac (Novi film, Bosna i Hercegovina).

“Nebesa” će od 18. novembra biti u bioskopima, u distribuciji MegaComFilma.

(SEEcult.org)