Olga Timofejeva: Profesiju biraš, nacionalnost ne

Olga Timofejeva, violinistkinja u Mariinskom teatru u Sankt Peterburgu do početka ruske invazije na Ukrajinu, uznemirena je kada priča o svom profesionalnom životu pre početka rata. Sledeći svog muža, takođe uspešnog violinistu, napustila je Rusiju i obrela se u Beču, ali je zbog isteka šengenske vize i nemogućnosti da je obnovi došla u junu u Srbiju. U intervjuu za SEEcult.org Olga Timofejeva govori o razlozima odlaska iz Rusije, novom osećanju slobode da može da govori i protestuje zbog rata bez straha od hapšenja, ali i o teškoćama da pronađe profesionalni angažman i ujedno spremnosti na to da u svakom trenutku može nešto da pođe naopako.

- Kako ćete pamtiti vreme dolaska u Beograd?

Olga Timofejeva: U Beograd sam došla posle tri meseca provedena u Beču, razdvojena od supruga. Tamo sam bila jako usamljena. Za to vreme bilo je mnogo poteškoća i neuspeha, osećala sam se kao bespomoćno mače koje se koprca u blatu. Maštala sam samo o tome da vidim Andreja što pre. A dan kada sam konačno došla kod njega bio je najsrećniji dan za duže vreme. Naravno, i neverovatna pomoć organizacije Artists at Risk, koja nam je za nekoliko sati pronašla rezidenciju u Beogradu, naterala me je da sa optimizmom gledam u budućnost. Goran Denić i Vesna Tašić iz ZMUC-a su nas okružili brigom i velikom podrškom. Osim toga, gostoljubiva Srbija ima mnogo toga zajedničkog sa Rusijom u svakodnevnom životu i kulturi, pa sam se u Beogradu osećala kao kod kuće. A posebno mi je dragoceno novo osećanje da mogu da pričam o temama koje me se tiču bez straha da će me neko izdati; da mogu da protestujem protiv rata, da govorim na antiratnim izložbama i da iznosim svoje mišljenje, a da me niko zbog ovoga neće tući pendrekom ili gurati u “maricu”.

Olga i Andrej Timofejev, ZMUC, Babe, 2022.

- Kada ste napustili Rusiju i gde ste bili kada je počeo rat u Ukrajini?

Olga Timofejeva: Bili smo 24. februara u Rusiji. Sećam se, kada sam tog dana videla Andreja, samo smo se zagrlili i ceo dan nismo mogli da kažemo ni reč. Na poslu je bilo uobičajeno, ali se u vazduhu osećala strepnja i zbunjenost. Kolege su se trudile da ne razgovaraju o tome šta se dešava. Tada se niko nije usuđivao da izrazi svoj stav, kao da su ljudi čekali znak kako bi tačno trebalo da se ponašaju. Davno sam napravila jednu stranicu na Fejsbuku i napisala sam: “Samo da ne bude rata”. Uvek mi se činilo da je to nepokolebljiv postulat i nisam mogla ni da pomislim da će u trenu postati zabranjen izraz.

Čim smo stigli u Beč, počeli smo da šaljemo prijave za razne audicije orkestrima. Ali taj proces nije uvek brz - prijave se podnose mnogo unapred. Dakle, uspela sam da odem samo na četiri audicije u šengenskoj zoni dok mi nije istekla viza. A pobediti na konkursu za samo tri meseca izuzetno je teško. U Evropi je velika konkurencija i mnogi čak i veoma dobri muzičari već godinama su na audicijama. U Beču još i više – prevelika koncentracija violinista po kvadratnom metru. Ali sreća mi se osmehnula u Češkoj i pretposlednjeg dana trajanja moje vize prošla sam na konkursu Plzenske filharmonije. Apsolutno srećna došla sam u Srbiju, a dva dana kasnije saznala sam da je Češka prestala da izdaje bilo kakve vize Rusima, uključujući i radne.

U početku nije bilo jasno koje kategorije zanimanja potpadaju pod tu zabranu. Nadala sam se da bi moja specijalnost u oblasti kulture mogla biti prednost, obratila sam se češkim pravnicima koji su se konsultovali sa Ministarstvom spoljnih poslova, pokušali da pridobiju podršku Filharmonije iz Plzena. Ali zakon se pokazao toliko strog da mnogi ljudi nisu ni obnovili već izdate dozvole boravka. Shvatila sam da uzaludnost svih svojih napora i nisam se ni podnela dokumenta za tu vizu. Naravno, ovo je za mene bilo veliko razočaranje – druga vrata su mi zalupila pravo pred očima. Tada su druge zemlje počele da se pridružuju Češkoj. Mislim da će se taj proces nastaviti. Naravno, svaka zemlja ima pravo da odlučuje o svojim bezbednosnim pitanjima, da bira načine da to postigne, i to treba da čini. I zaista se nadam da će im ovo pomoći da zaustave rat.

- Akademija umetnosti u Beču pokrenula je vanredni PhD kurikulum, na koji ste se prijavili i Vi i Andrej? Šta je bilo sa tom aplikacijom?

Olga Timofejeva: Ta Akademija se često bavi problemima studenata, umetnika koji se nađu u teškoj situaciji, konstantno pruža podršku LGBT osobama, izbeglicama. Saznali smo da je ove godine Akademija odlučila da dodeli dodatna mesta za Ukrajince, Beloruse i Ruse. Predali smo dokumente za prijem, položili prijemne ispite. Ali na kraju su nas odbili. Još uvek ne razumemo u potpunosti zašto se to dogodilo.

- Da li je bilo odgovora i objašnjenja nakon što su vas odbili?

Olga Timofejeva: Koliko smo razumeli - ova mesta je trebalo da budu van glavnog konkursa. Teško da bismo mi, klasični muzičari, mogli da uđemo u Akademiju umetnosti pod opštim uslovima. Ali izgleda da Akademija nije imala nikakve zakone i pravila kojima bi se to regulisalo. Možda su imali neke unutrašnje sporove pa nismo prihvaćeni. Mogu samo da nagađam jer nisu objasnili razlog. Samo su napisali da nismo položili poslednju fazu ispita. Ali koliko znam, ušli su svi ostali momci (uključujući i Ruse) iz ovog dodatnog seta.

Olga Timofejeva, ZMUC, Babe, 2022.

- Šta Vam je sledeći korak što se tiče karijere? Čekate da Vam bugarske vlasti odobre radnu dozvolu. Kakva su Vaša očekivanja?

Olga Timofejeva: U proteklih devet meseci doživeli smo toliko gubitaka i neuspeha da sada svaka nova zatvorena vrata doživljavamo kao neizbežnost. Ovaj korak nije uspeo - ok, idemo dalje, napravimo novi plan. Već smo spremni na to da u svakom trenutku nešto može da ne krene po planu, da se nešto pooštri, poništi…

- Slično se desilo sa Plzenskom filharmonijom kada je Češka odlučila da ne da vize ruskim državljanima. Kako ste reagovali na tu vrstu diskriminacije?

Olga Timofejeva: I pored toga što me osećaj stida i kolektivne odgovornosti stalno prati i možda će već ostati sa mnom zauvek, ne mogu reći da sam srećna zbog ovih diskriminacija. Tako se desilo da moja prava sada nikoga ne interesuju - ni u zemlji, ni u inostranstvu.

- Da li umetnici imaju neki drugi identitet, osim etničke/nacionalne pripadnosti?

Olga Timofejeva: Umetnost izaziva ista osećanja i emocije kod ljudi bilo gde u svetu, bez obzira na to koje su nacionalnosti. Naravno, umetnik se uvek, svesno ili nesvesno, oslanja na nacionalnu kulturnu tradiciju u svom radu. Ali ne isključujući to, on na kraju uvek teži individualnosti i slobodi izražavanja. A kada država i diktatura pokušaju da uteraju umetnika u neke okvire, umetnost umire, ili odlazi u podzemlje i alegoriju. Sloboda je glavni uslov umetnosti.

- Došli ste kao građani Rusije u Srbiju. Šta mislite o proruskom raspoloženju ovde?

Olga Timofejeva: Sviđa mi se kada su različiti narodi prijatelji jedni s drugima i kada se međusobno poštuju i uvažavaju. Ali tako bi trebalo da bude za sve. Radije bih da me tretiraju sa takvom toplinom samo zato što sam čovek. Mnogo je prijatnije kada kažem da sam muzičarka i vidim kako su ljudi prožeti poštovanjem prema mom radu. Pošto je to moj izbor, uložila sam mnogo truda da postanem muzičar. Ali nisam učinila ništa da budem Ruskinja. Kada sretnem muzičare iz drugih zemalja, pomislim: „Bože, ja imam mnogo više zajedničkog sa njima nego sa svojim sunarodnicima. Zašto se ljudi još uvek dele po nacionalnosti?”

Goran Denić i Vesna Tašić - ZMUC, Andrej i Olga Timofejev, Ksenia Ilina, Beograd, 2022.

- Šta mislite o mogućnosti da vam se oduzme državljanstvo ako se novi zakon usvoji u Dumi?

Olga Timofejeva: Mislim da neće doneti takav zakon. Već su mi mnogo toga oteli. Ali čak i ako pretpostavimo da će se to desiti, neće moći da mi oduzmu nacionalnost, domovinu, prošlost, moje korene, ali neće me ni lišiti moje krivice i gorčine, moje savesti. Oni će mi doneti probleme, ali me neće ničega lišiti.

- Jeste li u kontaktu sa familijom, prijateljima i kolegama koji su ostali u Rusiji? Kako se osećate sada u poređenju sa vremenom početka rata?

Olga Timofejeva: Nažalost, niko od mojih rođaka u Rusiji me nije razumeo niti me podržao u odluci da odem. Od majke sam se prilično otuđila, iako sam uvek bila bliska sa njom. Sada je među nama ponor. Ali uprkos tome, ne prekidam kontakt sa njom i još uvek gajim malu nadu da naša veza neće nestati bespovratno, da ćemo jednog dana moći da prevaziđemo razlike. Moji prijatelji me, naprotiv, podržavaju, a mnogi od njih su takođe otišli u druge zemlje. Imam rođake u Ukrajini, neki od njih sada principijelno ne govore ruski, neki više ne komuniciraju sa mnom. Samo čekam da prođe vreme i pokušaću da obnovim sve mostove.

Da, zaista mi nedostaje moj dom, moji rođaci, moj voljeni Peterburg, grad u kojem sam bila srećna; moje voljeno pozorište, koje mi je mnogo dalo. Drago mi je da se to desilo u mom životu. Nikad više neće biti kao pre, ali biće nešto novo i sve me više zanima šta me čeka dalje.

- Gde svirate u Srbiji? Da li Vaša karijera u zastoju, da li je procvetala ili se urušila?

Olga Timofejeva: Kada sam odlazila iz Rusije bila sam čvrsto ubeđena da ću radije prati podove u drugoj zemlji, ali neću dati više ni kopejke od svog poreza za vojnu agresiju. Nismo imali nikakav plan za pronalaženje posla u kratkom roku. Ali veoma sam zahvalna divnoj organizaciji “Artists at Risk”, kao i Goranu Deniću i Vesni Tašić, koji su mi pružili ruku pomoći i zahvaljujući kojima mogu da nastavim da radim ono što volim. Počela sam redovno da nastupam kao deo simfonijskog orkestra, kao i solo. Drago mi je što sam već uspela da nastupam na različitim scenama u Beogradu i drugim gradovima. Moja karijera je prvo malo zastala, ali sada se ponovo pokreće, pojavljuju se nove ideje i eksperimenti, za koje ranije nije bilo dovoljno vremena.

*Foto: ZMUC

(SEEcult.org)

*Funded by the Stabilisation Fund for Culture and Education 2022 of the German Federal Foreign Office and the Goethe Institut