Brankica Žilović Chauvain - Galerija HAOS - 1-25.9.2009.

Beleška povodom izložbe Brankice Žilović Chauvain u Galeriji HAOS

Beleška povodom izložbe Brankice Žilović Chauvain u Galeriji HAOS

Izveženo sećanje

Nešto malo pre sedam sati, izložba nije još počela, publika se nije okupila. U galeriji mrak, ali ipak neko svetlo se pomalja, svetlo velikog ekrana u centru. To je zapravo propratni video materijal koji je za Brankicu uradio njen prijatelj, asociran njenim končanim platnima. Kako bi dočarao putanje označene koncem, kako bi opisao sopstvenu sliku njenog tkanja, prikazao nam je meduze i njihovo kretanje. Tanani pipci, kao končići, u kojima čuvaju otrovne harpune, vise oko oboda njihovog tela nalik na otvoreni kišobran. Kontrakcijama tog otvorenog zelenkastoplavkastog kišobrana, sa belom prozirnom prevlakom, nalik na plašt koji vuku za sobom kao kakvo breme, one jezde, paraju morsku površinu, te odlaze, ko zna gde. Specijalno napravljena muzika notira svaki njihov i najmanji pokret koji opet sasvim čudno odzvanja u vodi.Već je vreme, pustimo publiku unutra.

Svi imaju potrebu nešto da kažu, da govore stalno, da ne slušaju druge, slušaju samo sebe i misle na ono što će sledeće reći. Sada se žuborenje sa morskog dna više ne čuje, jer ljudi komentarišu, traže poznata lica da razmene pozdrav ili kakvu novost, ali to je uvek tako na izložbama. Brankica je sa strane sa svojom porodicom, prijateljima koji su došli da je podrže, profesorom Veličkovićem koji joj je bio smernica i podrška u Parizu. Beogradska publika je ne zna, jer ovo je prvi put, posle deset godina izlaganja u inostranstvu, da gradu u kom je studirala i završila akademiju, priča svoju veženu priču. Kako je sama rekla, kada je došla u Pariz, njeni vezovi su donosili raznobojne, razdragane devojke u raznim situacijama, koje je opet oblačila i kitila svakojakim detaljima. Interesovala se za modu, koju je ipak posmatrala sasvim drugačije obzirom da je svoje skice tkala, uvezivala do najmanjeg detalja, te su na kraju zapravo postajale gotove slike. Iglom kao olovkom, vukla je konac, vunicu od tačke do tačke, koje je spajala kako bi dobila željenu formu. Zatim, mašinom štepala detalje, dodavala aplikacije od raznih materijala, sjajnih končića i tako otkrivala jednu savremenu varijantu veza i goblen slika. Ovo je bilo važno da kažem, jer čitalac mora pratiti putanju njenog rada i sazrevanja, te i ovog preokreta koji se u njoj desio, a koji objašnjava beogradskoj publici. Sada ona ide jednim drugim putem i na pređašnju tematiku se bar za sada ne osvrće, ide za svojim osećanjem, sluša svoje srce, sasvim sigurna da je pronašla pravi modus za izraz sopstvenog sveta, te posmatrača da privoli da bude njegov stanovnik. To su i dalje te goblen slike, ali sada sa predstavama pejzaža sa planinama, suncem, rekama. To je njen utkani zavičaj, koga ona propušta kroz filter sećanja, te dorađuje, slobodno dodajući sve ono što bi još želela da vidi u njemu. Koristi raznobojni konac, vunicu, te aplicira saten koji slikama daje treću dimenziju. Njena platna kriju obrise geometrije koja se pomalja iz partija sa većom belinom, koje nas uvode u dubinu slike. To su one slike ispod, koje se odlično utapaju u pozadinu veženog platna koje sada postaje vazdušasti veo sa novim izrazom.

Crtež „Paysage aux nagoires“ kao da je u nekim segmentima načinjen od uzanih prstiju, zatim rasparan oštricama stena koje se uzdižu iz polukružnih kamenica. Čini se da vidimo obrise žene koja kleči na kolenima, a u rukama drži svoje iznevereno lice, na drugoj strani su dve zmijske glave, spremne da odu u različitim smerovima. Crtež „Like a rainbow“ donosi mnoštvo koncentričnih kružnica, jedna unutar druge, jedna preko druge, umesto paperjastih oblaka, iznad duge koja spaja jedan sa drugim krajem reke u vidu nekog umirućeg bića na čijem telu se rasprostire svakojako rastinje. „My sparkling star“ nam predstavlja raspoluceno sunce koje se otapa i odlazi u reku, ili putuje između planina ili ne odlazi nigde, već samo spaja sunce i reku praveći kakav užareni most kojim naizgled ćemo preci kada se bude okamenio. Posebno izdvajam „Deja-vu“, dve strane iste slike brdovitog izmaštanog prizora, koga je negde već videla.

U ovom brzom vremenu koje nas laže, malo tišine čiji miris u ovim predelima udišemo punim plućima, unutrašnja refleksija, duboka misao, iznova građeno sećanje, hrane dušu u njenoj celokupnosti. Brankica nam nudi svoj utkani sugestivni lirizam, intenzivnu i meku vibraciju koju sledimo, a koja putuje kroz predele ispunjene vetrom, svetlošću, te obavijene snom. Ajde da zastanemo i sklonimo se malo od brzine svakodnevice, Brankicin svet je odlično utočište za oslobađanje misli.

Vladana Spaić, istoričar umetnosti