ILHAN PAČARIZ: Ljudi - smokve

Dolazili smo jedno po jedno, ali u mom sećanju došli smo svi zajedno i odjednom.

Posle dvadeset osam krivina obreli smo se na oko pola kilometra nadmorske visine ispred visoke kamene kuće koja je bila hotelsko zdanje što je tražilo poklonjenje, potpuno nepoznati jedni drugima, pa ipak, pokazalo se, nesumnjivo spremni da dotadašnje stanje međusobne anonimnosti trajno izmenimo.

Upoznali smo svoje mediteranske sobe i nedugo potom se stopili s njima, upoznali smo nadiruću živopisnost okolne vegetacije, a pre svega sreli smo Danijelu, domaćicu kuće u kojoj smo boravili. Govorim o visokoj, mršavoj ženi u pedesetim godinama, besprekorno glatkog lica, koja je brinula i o nekoliko okolnih kuća. Unajmljena od strane vlasnikȃ, ta čuvarkuća je možda i presavesno brinula o onome što joj je povereno, kao i o gostima koji bi tu došli. Servirala im je doručke i prigušeno otključavala vrata njihovih soba kada ovi nisu bili tu, kako bi im ostavila čiste peškire i namestila posteljinu. Upravo tako sam je video dok sam se pozdravljao s njom prilikom našeg prvog susreta, pod lukom ispred ulaznih vrata hotela. Tada nisam želeo, ili možda nisam mogao da izdržim njen prodorni pogled pa sam se osvrnuo iza sebe. U prednjem planu ukazale su se skaline i staza od klesanog kamena kojom smo došli, zatim ostrvo Sv. Nikola, a u njegovoj pozadini zakuljalo je plavetnilo pučine koje me je majčinski pipnulo po čelu.

U kalendarski ranojesenjim ali po osećanju čisto letnjim danima koji su usledili, miroljubivi krstački ratovi bili su dobrodošao faktor u izgradnji bratsko-sestrinskih odnosa među nama, književnim kolonistima koji su se oko podneva vrtoglavo spuštali iz sela, ne bi li privremeno kolonizirali kvadrat ili dva neke od lokalnih plaža i na njoj se pržili; uveče, siti, preplanuli i zavidnog raspoloženja, bistrili smo i na dah ronili kroz duboke i katkad mutnjikave domaće i belosvetske literarne vode.

Nepovratno smo se uselili jedni drugima u oči. Odjednom, Đorđe, Karlo, Vita, Željko, Rade, Dorta bila su imena koja su mi se svako malo lepila za usne, bili su to ljudi-smokve koje su se, iako procvetale na drugim i drugačijim stablima privremeno našle na istom stablu na kom sam se, za blagog vetra, njihao i ja.

*Ilhan Pačariz, pesnik iz Prijepolja, jedan je od učesnika književne kolonije u selu Kuljače iznad Svetog Stefana (23-30.9.2019)