CIRKUS SLON, CIRKUS ČOVEK SLON, MOJ/NAŠ ŽIVOT JE CIRKUS

Nikada nisam volela cirkus. Svoga sina nikada nisam vodila u cirkus. Često se osećam kao Čovek slon. Ne volim ljude koje prepoznajem u filmu. Volim samo jedan Cirkus. Sa one strane reke. Cirkus u boji. Tamo sam vodila sina.

I crno-belo SEĆANJE - CIRKUS SLON

Slon, gutač vatre, žena na žici… Znam da sam rođena sa čudnom i, neskromno ću reći, nesvakidašnjom intuicijom, često nesasnom i maglovitom, nekada prepoznatljivom, hipnotišućom i jasnom, na žalost kobno zanemarenom.

Bila sam sasvim mala kada su me baka i deka odveli prvi i jedini put u cirkus. Mali grad na poljima Vojvodine, tada, kao i sada, depresivan u svojoj neprolaznoj jednostavnosti, ravan, melanholičan. Toplinu i dušu su mu tkali jednostavni ljudi i mirisi štrudle, domaće supe i lenje pite. I golubovi.

Polukružna kupola, poveći šator - baš onakav kakvog ga deca i danas zamišljaju. Nelagodan mrak me je okruživao, hladnoća u vrelom letnjem sutonu i previše ljudi na jednom mestu. Moja očekivanja od nečega što se zove cirkus nisu prevazilazila okvire zabave u dosadnim letnjim mesecima, ali su bila obojena dečjom znatiželjom i ushićenjem. Spektakl je odmicao, a ja sam se grčila na svojoj drvenoj stolici. Gromki aplauz u kojem sam mahinalno i sama učestvovala nakon svake uspešno izvedene tačke, udarao je u moju intuiciju. Posmatrala sam osmehe na licima dece i ljudi oko sebe. Svakom novim sekundom oni su postajali sve više deformisani i nekako likujući. Okružena divljenjem i neshvatljivom fascinacijom nečim što ne razumem.

Nisam učena da razumem. Tada sam prvi put osetila da mi nije mesto ni u ovom, ni u jednom drugom cirkusu.

Ne mogu da se divim, ni aplaudiram slonu prinudno naučenom da stoji na dve noge sa visoko i ponosno podignutom surlom. Otrgnut iz prirodnog staništa, na poljima Vojvodine u šatoru punom aplauza sa širom raširenim prstima. Ne želim da gledam gutača vatre. Učili su me da se vatrom ne treba igrati. Vatra je dobar sluga, a loš gospodar. Ne želim da posmatram monstruozni čin raspolućivanja ljudskog tela. Snop svetlosti odbija se o testeru. Aplauz. Učili su me da nasilje boli, da su duša i telo jedno, sve dok se u deliću sekunde ne razdvoje. Sve dok duša ne ode u neko sazvežđe koje ću noćima pozdravljati sa svoje terase. Ne želim da gledam tananu ženu koja balansira na jedva vidljivoj žici. Da li mi je intuicija ukazivala da ću i sama, kao i svi uostalom, balansirati po tananoj žici zvanoj izazovi života, sklona padu i povređivanju. Nisam želela da budem svedok odlaska žene na žici, gutača vatre, a po najmanje slona jer ga niko ništa nije pitao, u sazvežđe vidljivo u vedrim noćima. Suviše surovo za jedno malo dete.

Bako ja ne želim da budem u ovom cirkusu. Vodi me odavde.

II crno-belo SEĆANJE - ČOVEK SLON

Žozef Merik (elefantijaza ili urođeni poremećaj Proteus sindrom) preminuo je u 27. godini pokušavajući da spava na leđima, da bude jednak među jednakima. Sve, i jedino što je lepo doživeo, dugovao je jednom čoveku - Frederiku Trivsu.

VI razred osnovne škole na jednom od brda Beograda. U sobi mama, sestra, ja i Žozef Merik. Ja u pubertetu, asimetrična, ispunjena pratećim kompleksima sasvim prirodnim za doba života u kome sam bila. Inicijacija u nespretnom obliku. Ali tada, kao i na poljima Vojvodine, intuicija me je podsećala da ne želim da budem deo cirkusa u kojem su podsmeh, zloba, nerazumevanje, odsustvo osećanja, dominantni pokretači ljudskih reakcija. U tami naše sobe tako snažno sam želela da zagrlim Žozefa Merika, pomognem mu da hoda i najzad spava na leđima. Mrzela sam sve likove u filmu, baš kao i publiku u cirkusu koja aplaudira slonu na dve noge. Intuicija mi je govorila da ih teši saznanje da samo sudbini mogu da zahvale što su rođeni jednaki među jednakima. Ali, više od svega mučilo me je saznanje da Žozef Merik nije jedini Čovek slon. Kako su hodali i spavali ljudi slonovi kojima sreća nije bljesnula makar na tren. Tu su i danas, hodaju tu oko nas, spavaju tu blizu nas. Uz taj film sam prvi put plakala. I danas plačem kada ga gledam. I danas poželim da ga zagrlim.

Možda je svako od nas pomalo Čovek slon. I ja se često osećam kao čovek slon i ne mogu da spavam na leđima.

Moj sin je sada VI razred. Dovoljno je stasao da pogleda ovaj film. Ide u osnovnu školu u kojoj se, kao i u svim ostalim, sprovodi pokušaj inkluzije. I dok se naše nastavno osoblje edukuje za rad sa decom obuhvaćenom epohalnim pokušajem našeg obrazovnog sistema, u odeljenjima sa 25 učenika, u udžbenicima za I ili II razred nalazi se Bajka o crnom labudu. Uz dužno poštovanje bogatog opusa eminentne književnice i pesnikinje, ovoj bajci nije mesto u čitanci. Crni labud je postao srećan tek nakon što je voljom neke dobre vile postao jednak među jednakima - beo.

Koliko sam uspela da saznam, naučnici danas, posle više od 100 godina,  pokušavaju da uzmu DNK uzorak iz Žozefovog kostura koji se nalazi u kraljevskoj bolnici u Londonu. Analizom redosleda genoma bi da utvrde uzroke ovog poremećaja i spreče njegovu pojavu. Posmrtni ostaci su, međutim, oštećeni zbog neadekvatnih uslova u kojima su čuvani. Intuicija mi je govorila da ću se ovom filmu često vraćati i prepoznavati njegove crno-bele kadrove u našoj obojenoj stvarnosti.

III obojena stvarnost MOJ/NAŠ ŽIVOT JE CIRKUS

Cirkus sa one strane reke. U mnoštvu bezličnih, ni po čemu posebnih i prepoznatljivih pabova, kafića, klubova - mogla bi ih podvesti pod pluralia tantum (imenice koje imaju samo množinu), pronađoh jedan i samo jedan Cirkus iz koga još nisam pobegla. Pripadam generaciji koja je poslednje godine usmerenog obrazovanja provela u Buhi, Fuziji, Bona fidesu, KST-u. Akademiju u tom periodu nisam volela. Koliko god se mnogi tada trudili da me uvere u suprotno, nisam nalazila da su ljudi u njoj bili tolerantni prema različitima od sebe. Bili su naklonjeni onome što se uklapalo u njihovo viđenje alternativnog, prkosnog i avangardnog. Ja i nisam imala kratke šiške, kreč beli puder, jarko crveni karmin i dugu crnu kosu. Bila sam sušta suprotnost opisanom. I bilo mi je nelagodno, hladno, previše crno-belo - kao u Cirkusu na poljima Vojvodine, kao Žozefu Meriku pre 100 godina.

Volela sam tu muziku. Danas sam prilično odmakla u nizanju godina koje ostavljam za sobom, mimo svoje volje. A pravila nalažu da subotom uveče sedim u toplini doma svoga, peglam, sastavljam spisak namirnica potrebnih za spremanje ručka za narednih pet dana. Pravila, pisana ili nepisana, nalažu da se u skladu sa situacijom ponašam umereno, zrelo.

U svoj Cirkus u boji odlazim subotom uveče, jer volim da se smejem, igram beskrajno dugo i veselo, otpevam svaki meni poznati stih svih meni poznatih pesama, razmenim poglede, reči i smisao za humor u prolazu, mahnem poznatim i manje poznatim, zagrlim, na pola večeri iz torbe izvadim i obujem baletanke zarad lakših pokreta, a čizme odložim ispod stola… Donesem lični ofinger kako bih okačila svoju jaknu, donesem i delim kiflice po porudžbini i rafaelo mojih ruku delo. Tamo viđam lica ljudi čiji mi osmeh prija, lica svih svojih prijatelja koji su već decenijama daleko odavde, lica u kojima ne prepoznajem naslađivanje tuđim nedostacima.

U svoj Cirkus odlazim, jer ne želim da starim, da bolujem od bolesti koje prate i isprate nas. Ne želim da se sećam svega što me već prati.

Želim da imam par sati kada neću sabirati prosek ocena svog sina, strahovati za njegovo odrastanje, zdravlje, srednju školu i fakultet koje će upisivati u godinama koje slede, razmišljati o nepravilnim glagolima za kontrolni iz engleskog, ni da li ćemo i gde na more, ni o ratama, statistici i dilatacionim spojnicama na nekim mostovima, svojoj sestri i preteranim ambicijama njene ćerke, svom psu koga volim jednako kao supruga i sina, majci koja je ostala sama, izborima, vladama, EU, NATO-u…

Cirkus sa one strane reke obojen je bojama i nijansama nade, možda prividnog, ali za neke ipak dobrog raspoloženja. Ne znam zašto svi ti, mahom isti ljudi dolaze tamo. Na znam da li u njemu, kao i ja, beže od sećanja i strahova, ili prosto tragaju za nekom srodnom dušom za to, i sve preostale im večeri. Za neke znam da se spremaju da pobegnu u neki drugi svet, a za neke znam da su se upravo odande i vratili. Moja intuicija i ja izvesno ostajemo u svom cirkusu i Cirkusu sa one strane reke, nadam se još neko vreme.