DEJAVUE
/ stjepan_mimica
U svom blogerskom predživotu, bio sam izdavač. Never more! Moja firma je knjige prodavala pretežno pouzećem, tek poneki primerak preko knjižara. Niko joj, dabome, nije plaćao na vreme, “Prosveta” uopšte. Otuda i ovo pismo. Staro je skoro dve decenije, pa ipak, mislim da bi ga svaki direktor i danas potpisao. _____________________________________________________ Gospodine direktore, Sa stidom, ipak beležim: Vaša firma duguje mojoj neki novac. Može se, možda, i tako reći.
OTVORENO PISMO DIREKTORU “PROSVETE”
U svom blogerskom predživotu, bio sam izdavač.
Never more!
Moja firma je knjige prodavala pretežno pouzećem, tek poneki primerak preko knjižara. Niko joj, dabome, nije plaćao na vreme, “Prosveta” uopšte.
Otuda i ovo pismo. Staro je skoro dve decenije, pa ipak, mislim da bi ga svaki direktor i danas potpisao.
_____________________________________________________
OTVORENO PISMO DIREKTORU “PROSVETE”
Gospodine direktore,
Sa stidom, ipak beležim: Vaša firma duguje mojoj neki novac.
Može se, možda, i tako reći.
Obojica ipak znamo da je to gadna laž, da stvari stoje slabije, zapravo sasvim rđavo.
Jer, firma s firmom nema ništa. Firma se ne može ni stideti, ni ljutiti, nekmoli radovati. Firma nije sposobna ni za kakav odnos, pa ni poslovni. Poslove, kao i prijateljstva, sklapaju ljudi.
Vaša "Prosveta” je, baš kao i moj "Biblliofon", tek nedužni meta-entitet koji nikome ništa ne može dužiti.
Nelikvidnost je cinična mistifikacija, a neisplaćivanje potraživanja - eufemizam za ono što u civilizovanom svetu prostodušno nazivaju pljačkom. "Nelikvidno” preduzeće tamo smesta likvidiraju, a direktora, ako ga već negde ne strpaju, iz pristojnog društva za navek isključuju.
Molim vas, ne uvaljujte nikome priču da Vaša firma nije Vaša, kao što je moja firma moja. Samoupravljački smrad neće izmeniti suštinu. Jer, Vi ste, po tvrđenju Vaših, jedini vlastni da odobrite isplatu. Od novca od kojeg je trebalo da podelim plate sebi i svojima, Vi ste ih, kakve-takve, isplatili Vama i Vašima. U svoj ste džep smotali novac koji se, nesporno, morao naći u mom.
Pominjem džepove, ali nipošto ne želim da kažem da ste me odžeparili. Ne zato što to ne bi bilo učtivo, već naprosto zato što Vi, belodano, niste džeparoš. Kada se jednog od njih prisetim, vidim da mu niste ni prineti.
On nije dozvolio da se naš jednokratni poslovni odnos svede na tehnologiju. Pružio mi je iluzilju kakvog-takvog kontakta, bezmalo ljudskog.
Znao sam da će me odžepariti čim mi se uz leđa privio čvršće no što je umerenost gužve zahtevala. Znao sam da je jedanaestica elitna linija, da tu nema mesta za amatere, da ma koliko naprezao sva čula, ruku majstora neću osetiti, da mi ništa neće vredeti da zaurlam, ni da ga ščepam za vrat… On će se, čak i ako mi neko pomogne, svakako izmigoljiti.
Ipak, bio sam spokojan. Znao sam, u rad me je uzeo profesionalac koji me neće mrcvariti, s kojim će sve biti onako kako je Gospod još onomad zapovedio: on je džeparoš, on će me odžepariti, ja sam ovca, i moraću se, jer volim red, ponašati kako dolikuje odžeparenom. Dok trolejbus bude odnosio njegov zastakljeni smeh, dugo ću se, očajno lupkati po džepovima.
Nećete verovati, ali u jednom trenutku osetio sam se čak i polaskanim: od tolikog sveta baš je mene odabrao da asistiram njegovom neponovljivom umetničkom činu.
Sa Vama, međutim, mada Vas, kao ni većinu svojih dužnika, nikada nisam video, sve je bilo rutinsko otaljavanje i jedva podnošljiva dejavue gnjavaža. Za mene, naravno. Jer, Vi se ne bavite detaljima. Vas, najverovatnilje, zanima samo globalni skor - koliko je novca danas pokradeno, odnosno koliko nije isplaćeno štamparima, koliko pak, izdavačima.
Za razliku od onog umetnika, koji je, da bi došao do mog novca, morao da, pored bezočnosti, upregne sve svoje zadivljujuće, brižno odnegovane talente, pa i ne malu srčanost, Vi ste do istog rezultata došli ne reskirajući ništa, uloživši u tu otimačinu jedino bezočnost.
Oni iz "Matice srpske” barem su se potrudili da me za uzvrat uvesele. Saznavši da već dva meseca nisam urgirao u njihovom računovodstvu, šef knjižare u Knez Mihajlovoj bio je zapanjen poput lekara koji je upravo saznao da njegov pacijent samoubilački zapostavlja propisanu terapiju: "Pa šta vi mislite, morali ste im se javljati svakodnevno".
Treba li da čitaoce (jer ovo ću svakako negde objaviti) zamaram detaljima, kao na primer da novac koji mi dugujete već mesecima, sada vredi četiri do pet puta manje, i da će, čak i u malo verovatnom slučaju da mi ga, postiđeni ovim pismom, momentalno vratite, ostati činjenica da ste mi ("gde je koristi nema sramote") već neopozivo maznuli bar tri četvrtine sume.
Ipak, interesuje me, kada ste nameravali da mi bar nešto udelite: kad marka bude koštala 500 dinara, ili ste rešili da sačekate hiljadarku? Ili o tome, direktore (kuj ga 'ebe), još uopšte niste razmišljali?
U ovom trenutku sasvim je sporedna činjenica da je sporna suma gotovo zanemarljiva (ipak, znatno veća od one, pošteno odžeparene) - vama i sličnima sam, poučen iskustvom, poverio na prodaju tek neznatni broj knjiga.
I uopšte nije važno što ja nisam jedini izdavač od kojeg Vas Vaša sekretarica rutinski štiti (slušalicu u ruku ne uzimate), niti ste Vi jedini direktor koji se od mene (i od mnogih drugih) sa umorom i dosadom krije.
Ne mogu Vas izoprati nikakve priče o teškoćama. Vi ste veza izdavača sa krajnjim kupcem, premećete po rukama gotov novac, i očigledno je da lanac neplaćanja počinje od Vas. Ako do zarade možete doći jedino otimačinom, nemojte se,lažno predstavljati.
Slažem se da je pismo i drastično lično. Namerno je takvo. Bezlična gadost mora se povremeno učiniti ličnom.
Da nas ne bi popapao mrak.
Direktor IGPP "Bibliofon", Beograd
S. Mimica, sr.
_______________________________________________________
EPILOG
Nekoliko dana po objavljivanju pisma (“Naša Borba”, 05.02.1992), direktor “Prosvete” je bio prinuđen da podnese ostavku.
Mojoj firmi novac nikada nije isplaćen.
