Doživotna sloboda: ĐORĐE ŠĆEPOVIĆ - 2

Dan šesti u brdima Čelobrda. Ostalo je nas troje, ja, Dino i Asja. Očekujemo Nikolu Vranjkovića i Nebojšu Simeunovića. U međuvremenu mi smo mi, nad glavama nam i dalje visi prazan oblačić koji je nacrtao Goran, u stvari nacrtao je naše glave i oblačić u koji bi valjalo upisati odgovor na postavljeno pitanje. Nije da ne pokušavamo, ali zbilja nas kvalitetno jebe jedna naizgled obična sintagma, rođena u sjebanim glavama nadrealista. Sintagma koju su sasvim moguće napravili slučajno, u dokolici, možda, u alkoholu vrlo vjerovatno, sklon sam da vjerujem da od njenog uspostavljanja oni sami nijesu ni odmakli, takvi su vam ti nadrealisti, ostavili nama u amanet dvije riječi koje danas more nekoliko glava.

Doživotna sloboda je utopija, izgovorio sam na početku rvanja sa njom, a onda, onda sam rekao da ipak nije, da u stvari jeste, ali i da nije. Kako je moguće da ređam paradokse u sopstvenoj opservaciji jedne teme, kako je moguće da se tučem sam sa sobom, da poričem sebe? Ako je to poricanje, ako je to odsustvo saglasja, u meni jednom toliko mogućih odgovora na jedno pitanje.

Da, doživotna sloboda je moguća. Ne, doživotna slobodna nije utopija! Ja sam rob, ja sam i doživotno slobodan čovjek. Ja sam sužanj u radnom vremenu posla koji je nužnost, ali, ja sam slobodan nad svojim tekstom, i u svom tekstu, moja poezija je bedem koji ne može ugroziti niti najveća i najsurovija vojska! Ja sam gospodar svog teksta, moje biće je raspolućeno, polovina koja zarađuje za hljeb, gorivo, cigarete je polovina zatočena u ćeliji kaznionice, polovina koja jede hljeb, troši gorivo i puši cigarete je slobodna, ta polovina je tekst, u koži tog čovjeka moja sloboda je bezbjedna, niko je ne može ugroziti, osim mene samog...

Đorđe Šćepović

Čelobrdo, oktobar 2017.