Izlaganje Dušice Živković

Dušica Živković, pomoćnica ministra za kulturno nasleđe

Dušica Živković, pomoćnica ministra za kulturno nasleđe

Sedamdesetih godina prošlog veka započet je opsežan posao izrade međunarodnih pravnih instrumenata i standarda koji bi regulisali integralni pristup kulturnom i prirodnom nasleđu i čije bi usvjanje pomoglo državama da sopstvene norme usaglase s ovim principima.

Osnovno pitanje na koje je tražen odgovor bilo je Kako zaštiti nasleđe, koje procedure primeniti u ovim poslovima, kako obezbediti ravnopravno i sinhronizovano učešće više faktora u ovom kompleksnom poslu.

Sigurno da je najznačajniji međunarodni sporazum tog vremena bila Uneskova konvencija o zaštiti kulturnog i prirodnog nasleđa u Parizu 1972.

Od tada do danas pređeno je nekoliko važnih nivoa razvoja međunarodnih standrda, najviše pod okriljem Saveta Evrope i Uneska. Poslednji među njima je Okvirna Konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo iz 2005.), koja pitanja standarda pomera na teren uključivanja nasleđa u oblast razvoja društva i socijalne kohezije. Mnogi od ovih standarda u našoj sredini nisu bili usvojeni, a važno je reći, neki od usvojenih nikada nisu bili dosledno primenjivani. Otuda Ministarstvo kulture Srbije intenzivno radi na potvrđivanju preostalih neusvojenih međunarodnih sporazuma i usvajanju zakonskih propisa u ovoj oblasti.

Posledica ovoga je i zaostajanje u standardizacijei zaštite i očuvanja nasleđa, samim tim i ozbiljno zaostajanje naše prakse u ovoj oblasti i slabljenja sistema. O tome je mnogo puta bilo reči na stručnim skupovima, konferencijama u našim profesionalnim asocijacijama.

Turbulentni raspad države, s dubokom krizom vrednosti, bio je praćen s jedne strane razaranjem sistema, a s druge strane manipulacijom vrednostima nasleđa, pre svegu u cilju podsticanja nacionalizma. Tako je potrošeno vreme koje su drugi delovi Evrope iskoristili da odgovore ključnim procesima kraja dvadesetog veka, koji su doveli do civilazacijskih društvenih promena: kao informatičkoj revoluciji; i usvajanju koncepta održivog razvoja.

Ove promene su dovele do velikih reformi poslovanja u svim sferama društva, omogućila stvaranje kompletno drugačijih informatičkih i poslovnih sistema, uticlae i na kvlaitet života, sredine, položaja pojedinca u društvu. Naravno da su uticale i na izmenu koncepta kulturnog i prirodnog nasleđa.

Pre samo četvrt veka politika jedne države u oblasti nasleđa bazirala se na stvaranju jakih i dobro opremljenih i obučenih timova stručnjaka, ili institucija koje su celu oblast nasleđa držale pod kontrolom. Nacionalne ustanove dobro opremljene i obučene držale su pod kontrolom kulturno nasleđe, a njihov osnovni zadatak je bio očuvanje nosilaca kulturnog ideniteta.

Danas, to smatramo nužnim, ali ne i dovoljnim uslovom za očuvanje i unapređenje nasleđa. Pravo na nasleđe je segment opštih ljudskih prava, i dobar sistem očuvanja nasleđa pre svega treba da omogući njegovo ispoljavanje ideniteta, ali i poboljšanje kvlaiteta života. Kulturno nasleđe je isotvremeno, deo žiovtne sredine, ona nije identična s njim ili bez njega. Zbog toga danas međunarondni standardi pre svega nastoje da odgovore na pitanje o društvenom značaju nasleđa. Njegovoj vezi sa ekonomskom i socijalnom sferom života. Nije samo pitanje, KAKO, već i ZAŠTO se nasleđe štiti, čuva i unapređuje.

Da bismo ovom izazovu odgovorili, kao država i kao stručnjaci, potrebne su nam ozbiljne i duboke reforme. One najpre moraju biti bazirane na znanju. A danas i ovde, kao i u bilo kojem društvu koje želi da se razvija – najpotrebnije je ono znanje o upravljanju procesima i promenama.

Naravno, da bismo posmatrali neki proces, moramo imati stajnu tačku. Znanje, stečeno prikupljanjem podataka i snimanjem trenutnog stanja ustanova treba da nam posluži kao ova tačka. Otuda, upitnici koje smo pripremili, a mnogi od vas ih i popunili, treba da nam posluže da definišemo ili mapiramo probleme i napravimo pouzdan presek stanja. Upitnici su samo početni insturment, bez pretenzije da daju konačnu bazu podataka. Nakon njihove analize, planiramo da zajedničkim analitičkim, ali i istraživačkim radom krenemo ka postavljanju sistemskih standarda, definisanim kroz strategiju, nove propise, kao i metodologiju koja će našu praksu približiti razvijenijim državama Evrope, a najpre omogućiti intenzivnu regionalnu saradnju.

S druge strane, ona će omogućiti našim građanima da uživaju pravo na nasleđe i bolji kvalitet života, u sredini bogatoj nasleđem. Ali, da bismo ovo postigli, ponovo se vraćam na potrebu za podizanjem institucionalnih kapaciteta i ljudskim resursima. Za uspešno obavljanje ovog posla, neophodne su nam institucionalne promene. U skladu s tim, planiramo da odmah, nakon ove konferencije, započnemo niz seminara, radionica kako bismo se bavili posebnim problemima i došli zajedničkim radom do najadekvatnijih rešenja koja će unaprediti institucinalnu praksu, a time posredno i stvoriti uslove za bolju zaštitu, očuvanje i unapređenje nasleđa...

Dušica Živković, pomoćnica ministra za kulturno nasleđe, izlaganje na konferenciji "Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija", Beograd, 22.5.2009.