• Search form

KAD JE SELI SRELA DEJZI

/ SELI-B

KAD JE SELI SRELA DEJZI

Ja sam Dejzi, rođena kao Alisa (u zemlji čuda). Moji  preci su se davno naselili po obroncima škotskih pašnjaka, bavili su se proizvodnjom viskija, u slobodno vreme ga i (de)gustirali, neki nosili karirane suknje, retki svirali gajde.

Nije mi poznato kada je i kako prvi predak napustio tu daleku zemlju i, slučajno ili ne, trbuhom za kruhom ili ljubavi radi, kročio na tle zemlje mog prebivališta.

Rodila sam se u divnoj porodici, negovana pažnjom brižne majke i ljubavlju posebnih ljudi koji su se starali o meni, mojoj sestri, braći i naravno majci. Mažena, pažena, čuvana i voljena, kako dolikuje svakom od nas.

Ja sam imala sreću, mnogi je nisu imali. Stasavala sam u nežnu devojčicu, blage naravi i čiste duše.

Kada čeljad nije besna-kuća nije tesna”. Mi nismo bili besni, kuća nije bila tesna, ali Alisa je rođena u zemlji čuda. U mojoj zemlji čuda se događaju. Meni se desila jedna dobra porodica i čudna Seli B.

Brižnu majku, nestašnu sestru i posebne ljude, napustila sam u ranom detinjstvu. Sećanje na njih i trenutke provedene s njima nije isčezlo. I danas pratim i sledim trag mirisa i uspomena. Znam da su dobro.

Har(v)i je davno sreo Seli, Forest Gamp je rastao, prestao da trči. Porodica B je postala moj novi dom. Alisa je dobila novo ime. Sada sam Dejzi. Zemlja čuda je postala još čudnija, ja sam postala bela rada u njoj. U mojoj zemlji čuda se dešavaju.

SELI B

Ja sam Seli B, rođena u zemlji čuda. “Kada čeljad nije besna - kuća nije tesna”. Možda nekada jesam besna, ali moja kuća nije bila tesna za nežnu devojčicu, blage naravi i čiste duše.

Alisa je postala Dejzi, ja sam prestala da budem Nedin (iz Tvin Piksa). Prestala sam da češljam rese na tepihu, počela da češljam Dejzi. U početku, jednako opsesivno kao svoje tepihe. Sada se i Dejzi i ja češljamo uživanja radi, moj sin puberteta radi, Har(v)i sebe radi.

Naša bela rada, Dejzi B, često je svakom od nas jedina svetla tačka u vrtlogu čuda.

Naša kuća se zove dom.

DEJZI B

Prolazili su meseci, godina. Osvojila sam njihova srca, krila i krevete. Dobila sam vozača, po potrebi nosača i po pravilu vodiča. Vodili su me kroz zelene parkove, cvetne bašte, prostrane livade i prometne ulice. Ništa mi nije bilo čudno. Ova zemlja je postala moja, naša kuća  sigurno mesto, porodica B - moj dom.

SELI B

Dejzi B, mala Pata, još nije srela svog Paja Patka. Čuvala sam je od svih pataka i Paja, Raja, Vlaja, Reksova, Hogara, Gučija, čak i Martina, njene jedine ljubavi. Ona je možda bila spremna da ispisuje prvu stranicu rodovnika, ja priznajem - nisam. Čuvala sam je od svih čuda i čudesa, nebesa, besa ljudske i raznih psećih rasa.

DEJZI

U podne sunčanog jesenjeg dana odveli su me u nešto što se, kako su mi objasnili, zove ordinacija. Neki ljudi u belom mazili su drugare koje sam tamo zatekla. Mislila sam da će i mene pomaziti. Navikla sam na nežan dodir kože i miris svojih voljenih bića. Ordinacija je čudno mirisala, nisu mi ti mirisi bili poznati. Nepoznati čovek sa rukavicama na rukama, prineo je iglu i ubrizgao mi nepoznat sadržaj nečega što se zove vakcina. Zabolelo me je, uplašila sam se igle i čoveka, nepoznate ordinacije i osećaja. Strah je bio brži od mojih nogu, izveo me je na ulicu, ulica uvela u  bulevar. Trčala sam i bežala, koliko su me noge nosile, a nosile su me u nepoznatom pravcu, među velike ljude i još veće autobuse, kamione, čovečuljke u boji i čovekolike, bez boje. Čula sam škripu kočnica, povike, psovke, osetila poglede na sebi. Sebe sam prestala da osećam. Ja sam u zemlji čuda.

SELI B

Tih jesenjih dana gasio se život čoveka koji nas je voleo. Morala  sam biti kraj njega. Dejzi sam prepustila sigurnim rukama osobe u koju sam imala poverenje i koja ga nije izigrala. Čuda se dešavaju.

- Ovaj… na znam kako da ti kažem… Pobegla je… Uplašila se… Istrčala je iz ordinacije… Dođi…

Istrčala sam iz stana. Sve je stalo. Molila sam Boga da tako i ostane, da stoji, ne pomera se niko i ništa dok je ne pronađem. Gde?

Veličinu novobeogradskih blokova, njihovu geografsku širinu i dužinu, sagledala sam u trenutku kada su moj pogled i pravac kretanja bili rasuti po svim meridijanima i paralelama ove planete čuda. Svet oko nas, prirodu i društvo, strah i vapaj, bespomoćnost i očaj, gledala sam njenim očima. Postala sam Dejzi na  nepreglednoj zelanoj livadi  omeđenoj mrtvom prirodom.

Naći ću je.

- Čuj, ne znam kako da ti kažem… Pobegla je… Znam da ću je naći! Naći ću našu Dejzi… Čuda se dešavaju… Znam!

DEJZI

Bol je prestao, noge su me nosile brže od straha. Strah je rastao, miris prostorije iz koje sam pobegla pomešao sa mirisima grada, ljudi i mojih drugara rasutih po ulicama i travnjacima. Trčala sam prema čovečuljcima čije boje nisam videla, čovekolikih istih tonova, plašila se zvukova koji su se odbijali o zidove i zidiće. Videla sam razne ruke bez rukavica, nisam znala da li su želeli da me pomaze ili pregaze. Nisam znala više ništa.

- Seli, gde si? Har(v)i gde si? Forest Gamp - run! Drugari, Voli, Ariel, Luna, Martine, gde ste?

SELI B

- Dejzi, ne plaši se! Tu sam! Gde si, Dejzi! Budi pametna devojčica, priđi nekoj dobroj duši. Ima ih. Ne trči D E J Z I!!!!!!

Minut, dva, sat, dva, tri… Lica i likovi, garaže, podrumi, ruševine, građevine, crkve u izgradnji i lokali u nadogradnji…

U meni je sve stajalo, oko mene se sve okretalo, kretao se saobraćaj, raskrsnice, ljudi čija su se lica smenjivala, ponavljala, sažaljevala, ismevala, saosećala. Nisam osećala ništa, nisam mogla, nisam smela. Trčala sam, trčala, trčala…

- Dejzi, čuda se dešavaju. Tu sam. Naći ću te!

DEJZI

Sat, dva, tri sam trčala. Bila sam gladna i žedna. Nisam osećala umor, nisam mogla, nisam smela. Trčala sam kući, u svoj dom, korpicu u kojoj dremam, krila koja grejem i krevet u kome spavam, svojoj porodici B.

- Gde ste? Plašim se!

Tražila sam tragove, želela da ih sledim, nadala se da će se pojaviti i odvesti me mom sigurnom i jedino poznatom svetu. Ja ovde nikoga ne poznajem i ne prepoznajem. Ne znam ko su svi ovi ljudi, kakvi su, zašto oni jure, žure. Da li i oni beže od bola i iz straha, lutaju, traže svoj dom ili iz njega beže? Jesu li se izgubili ili traže izgubljene duše poput moje?

- Mali dođi… O, pa ti si izgubio… Dođi kuco…

Ja nisam kuca. Ja sam Dejzi, Dejzi B izgubljena u zemlji izgubljenih duša. Ne znam ko su one i kakve su. Znam da nisu moja porodica B.

- Gde ste? Ja sam ovde. Da li me vidite? Čujete li me? Nađite me, molim vas… Plašim se…

SELI B

Videla sam je svuda, na svakom koraku.  Moji koraci su bili sve brži, duži,  nošeni intuicijom, priviđenjem. Bežala sam od pomisli, pričala sa Bogom, molila ljude, dozivala nju, pozivala sve prijatelje. Molila sam i neprijatelje, one državne, klasne, rasne, sve…

- Dejziiiii…  S T A N I !!!!!!!!!!!!!!!!!

Bila je jesen, dan sve kraći, sumrak sve bliži. Iza sebe sam ostavila dugi niz kafića i restorana koje sam obišla, misleći da baš u nekom od njih pije vodu, jede s poda ili nečije ruke. Ostavljala sam i svoje suze i brojeve telefona, apele i vapaje, opise njene crvene marame i beline malog tela velikog srca i nežne duše.

DEJZI B

Našla sam trag, setila sam se, prepoznala da sam su me vozili ovuda. Vozač B-đice Dejzi, moja Seli B, Har(v)i, Forest Gump i ja smo prolazili ovuda, u kolima!

- Da, to je to. Run Dejzi, run!!!!! To je to!!!!! Šine!!!!!

Trčala sam koliko sam mogla, brže sve brže. Trčali su za mnom brže sve brže. Nešto veliko, daleko veće nego što je bilo kada sam ga posmatrala iz kola, pratilo me je u šapu (stopu), po šinama. TRAMVAJ!!!!!!

Da, to je to. Visoka zgrada i mnogo ljudi, znam, znam da su me vodili tamo, tamo sam smela da uđem, šetam se između lutaka, patika, haljina, sladoleda, kesa… Znam put!!!!!

- Stižem… Seli… dome moj…

SELI B

Poslednji kafić bio je pred mojim očima. Iza njega šine i ne znam kuda dalje… Levo, desno, ka reci, nazad, napred?!!!!!!!

- Da li ste videli malog belog psa, sa crvenom maramom?

Pitanje je lebdelo kroz vazduh pre nego što sam ga i izgovorila. Mislim su ga ceo grad, zemlja, planeta, kosmos, već toliko puta čuli da se bilo izlišno i postavljati ga. U ruci sam držala poslednje parče papira sa ispisanim brojevima telefona. Drhtali smo i ja i papir, i glas i… sve.

- Da, nju je našla moja devojka. Primetila ju je dok je trčala po šinama. Tramvaj je bio iza nje, korakom je klizio, ljudi su trčali da je uhvate, zaustave. Trčala je ka tržnom centru, pretčavala raskrsnicu, bulevar. Udarila su je kola. Nastavila je da trči do ulaza, podvukla se ispod kontejnera, sklupčala. Dalje nije mogla. Moja devojka joj je prišla, uzela u naručje, odnela tramvajem kući, pozvala hitnu službu za pružanje prve pomoći povređenim životinjama. Živa je!!!!!!!!

SELI B

- Čuj, NAŠLA SAM JE, ŽIVA JE. NAŠA DEJZIIII, PIŠI ADRESU…

DEJZI

Mansarda, nepoznati ljudi, poznati miris dobrih duša, nepoznati osećaj neizvesnosti, umor, strah, bol. Ne mogu više…Verovala sam dodiru nežne ruke koja me je ponela i donela u mansardu, rečima utehe koje je izgovarala i toplini glasa koji me je tešio i podržavao.

- Seli, dođi…

SELI B

Zgrada, spiralne stepanice, mansarda, vrata, devojka, osmeh, DEEEEEJJJJZZZZIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII

Dejzi i Seli B su nakon četiri sata ponovo ušle u istu veterinarsku ordinaciju u kojoj je priča i počela, iz koje je Alisa kročila u zemlju čuda. Stigao je i Har(v)i, njen najvoljeniji čovek. Bila je u sigurnim rukama, umorna, tiha.

Iste noći, nas troje smo se vratili u svoj dom. Forest Gamp je trčao ka nama, naši i njeni drugari su mahali sa terasa i parka u kome je odrastala.

Korpica u kojoj spava je bila na istom mestu na kome je tog jutra i ostala. Dejzi je te noći osvojila novi prostor koji joj i pripada. Snovi su lepši kada ih greje topla duša.
Devojka koja je spasila život naše Dejzi i našu porodicu lišila patnje, odbila je svaki znak i pokušaj zahvalnosti. Jednostavno, dobra dela se ne čine sa razlogom. Dobro se dobrim vraća.

Mnogi tržni centri, restorani i kafići postali su pet friendly. Mnogi ljudi bi to tek trebalo da postanu.

Ovim gradom još uvek lutaju izgubljene duše, tražeći svoj dom ili bežeći iz njega.

Ja sam i danas vozač, nosač i vodič g-đice Dejzi B. Ja sam Seli B u zemlji čuda, čini mi se, još čudnijoj. U zemlji čuda - čuda se događaju.

Dejzi je i dalje bela rada na zelenim travnjacima. Martin, Zvezdana, Luna, mama Voli, sestra Ariel, Frida, Žile… Mile, su i dalje u sigurnim rukama. Kada čeljad nije besna - kuća nije tesna.

U zemlji čuda - čuda se događaju.

Bojana Pejic: 'Zoran Popovic, Od traume kolektivizma do srecnog Ja'
Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r