MENS SANA IN CORPORE SANO

Bila je pozna jesen, izmaglica. Težak gradski smog pomešan sa mirisom nostalgije i opšte apatije, spustio se na kraj u kome živim. Tu jutarnju tromost prekinuo je zvuk pištaljke. Prolazila sam pored osnovne škole koju sam davno pohađala i prepoznala taj za mene odvratni zvuk koji je u mom sećanju budio ružne uspomene. Kao po komandi stala sam u zamišljenu "vrstu". Oko mene su trčala deca, takođe s namerom da stanu u vrstu. Za razliku od njih, ja sam mogla da "odstupim" i smestim se na betonski zidić kako bih sa posebnim interesovanjem posmatrala tu senzaciju. Čas fizičkog vaspitanja.

Zapravo nisam ni morala da ga posmatram. Sve je već viđeno. Ništa se nije promenilo.

Ja sam, kako to volim slikovito da predstavim, začeta kao debeli fetus, na rođenju ušla u bolničke anale kao jedna od debljih beba. Sa takvim genetskim kodom, rastućim apetitom, posebno na raspustima provedenim u Vojvodini, i prilično zakasnelim pubertetom, bila sam savšeni primerak deteta izloženog verbalnim provokacijama i zajedljivim komentarima nastavnika fizičkog VASPITANJA. Nikada mi nije i neće biti jasno zašto smo svi tada i sada morali biti isto obučeni za čas na kome bi pokreti, kretanje i razvijanje odnosa prema svom telu trebalo da budu primarni. Sećam se onih odvratnih sintetičkih crnih trikoa. Danas su zamenjeni tek nešto manje odvratnim crnim šorcevima i belim majicama. Savršeno za prezentaciju svih vidljivih znakova telesnih nedostataka. Čak i da nisu debeljuškaste, bilo je, a i danas ima devojčica kojima grudi asimetrično rastu, noge su im neujednačeno maljave, krive, stomačići u naziranju. Da li je tada i sada bilo realno da će radije izabrati da se izlože podsmehu drugara ili pokušaju da nešto učine za svoj izgled. Radije sam bila pošteđena bar pola časova mesečno pre nego što sam uopšte i dobila menstruaciju. Sa dečacima je još gore, jer oni tu mogućnost ubeljivog alibija ni nemaju. Sećam se besomučnog preskakanja kozlića, onih besmislenih testiranja na 100, 500m na stadionu u Košutnjaku. Cela škola na tribinama, dečaci umiru od smeha, a mi sirote trčimo ne iz želje za obaranjem ličnih rekorda, već iz želje da što pre nestanemo sa cilja. Bacanje medicinke, stoj na rukama i niz gluposti koje nisu ni nalik bilo kakvoj fizičkoj radnji koju u životu primenjujemo. I tako debela devojčica je bila pošteđena, mrzela je utorak i petak, bila uvek bolesna kada je sistematski pregled (znate ono - težina, visina).

Smrzla sam se na tom betonskom zidiću. Pogledom sam ispratila pošteđene devojčice i nepošteđene dečake, odvratnog nastavnika fizičkog, buce, krivonoge, maljave pubertetlije. Na putu do kuće uživala sam u svom laganom koraku uprkos gorčini koju sam ponela iz školskog dvorišta.

U svojoj 25. godini oslabila sam 50 kilograma, zavolela sport, kretanje, rekreaciju, trčanje, duge šetnje, trbušnjake, kardio boks. Danas imam dosta godina, malo kilograma, ne smem više da se rekreativno bavim sportom, ali mogu i dalje da trčim, skačem, hodam, pravim špage i preskačem kozlić. Znate zašto? Zato što ne moram da oblačim triko, zato što sam imala priliku da zavolim pokret, pomeranje granica izdržljivosti i lepotu kretanja i igre. Ali ne na školskim časovima i ne od strane nastavnika fizičkog VASPITANJA.