MOĆNE ZVERI

PRAVDA NA PAPIRU, RUCI, TRAVI ILI U GLAVI

Februar je nizao poslednje dane, zima poslednji minus, ja sam dodavala redove ispisanih misli ispovestima tri žene i osudama tri muškarca knjige u nastajanju. „Savest Lune Mars“ je pomutila moje dane, umešala se u moje snove, odvela me u svet nepostojećih likova i njihovih grehova. Prevara, osveta, preispitivanje, krivica... smenjivali su se na stranama koje sam ispisivala, ali i kadrovima filma koji sam gledala.

Nagoveštaj proleća, miris buđenja uspavanih posmatrača stvarnosti i tišina nakon projekcije „Noćnih zveri“ Toma Forda, pokrenule su moju savest. Savešću žene koja vara bavi se Luna Mars. Ja nemam savesti da ćutim o zverima, ne želim da ćutim. Baš kao i pre par meseci, ŽENA SA ZELENOG OSTRVA dozvolila mi je da priču o MOĆNIM ZVERIMA ispričam očima i mislima nemog posmatrača. Nema sam, jer ni danas ne mogu pustiti jecaj i ponoviti njen vapaj.

1. DAN

Na terminalu beogradskog aerodroma stajali smo njen otac i ja. On je, slomljen bolom koji  nije iščezao, razoren novim koji je nastao odlaskom žene koju je voleo, čekao ćerku koju voli. Na istom mestu sa koga smo je ispratili u beli svet, stari izmučeni otac i ja čekali smo ŽENU SA ZELENOG OSTRVA. Dvadeset godina kasnije, sećanje na ružne devedesete, MOĆNE ZVERI i nas nemoćne među njima, nije izbledelo.

Nije ona ni Zelena ni Selena, ona je ŽENA. Otplovila je na ostrvo zelene boje da oboji svoju stvarnost i obezboji prošlost. Na ostrvu je žena  otkrila  svoju izgubljenu suštinu, upoznala svoju bolju polovinu, rodila dve ćerke, nastavila svoj život daleko od ovdašnjih zveri, čuvala sebe i njih od tamošnjih.

Ja sam diplomirala i kapitulirala, odustala od prava i akata, počela da ispisujem svoje spise, a nepravdu pobeđujem napisanim rečima. Nisam nikada zaboravila godine provedene uz nju po hodnicima sudova i bolnica. Rodila sam sina, jer želela sam sina. Ne znam kako bih ćerke čuvala od noćnih zveri i istina koje o njima znam.

Držala sam drhtavu ruku njenog oca, potiskivala emocije, skrivala suze. Osetila sam njen miris pre njenog dodira. Mirisala je na život. Mi nismo, mirisali smo na povod zbog koga je i došla, sluteći da je izvestan kraj jednog života. Majka ŽENE SA ZELENOG OSTRVA je otplovila na svoj dalek put. Nije bila tu kraj nas da joj suzom poželi dobrodošlicu kao što ju je u suzama ispratila na ostrvo.

2. DAN

Majku smo, nakon neprospavane noći, ispratile u večno konačište. Naredno, kišno i besano jutro dočekale smo sklupčane na klupi jednog beogradskog parka. Zgrada fakulteta na kome sam učila i naučila kako slove zakoni, kako leče redovni i vanredni pravni lekovi, ali ne i da neizlečeni ostaju nekažnjeni, podsetila me je na naučene lekcije i pitanja bez odgovora. Sedele smo neme i same. Gledala sam u „Poslednju šansu“, pogledala u crkvu u kojoj smo se nekada molile.

- Sećaš se...

Prekinula me je. Magla je gušila nastavak rečenice koja je ostala nedorečena. Nisam želela taj razgovor, te teme, breme.

- Znaš, ne mogu vratiti vreme. Uradila sam koliko sam mogla i mnogo više od toga.

Ćutim, poštujem, ne želim da podstičem, više od onoga što znam da oseća.

 - Ne, ne kajem se. Samo...

Plašim se nastavka, a razumem i ono što ne čujem.
- Danas bih... Danas bih to drugačije.

Uhvatila sam je za ruku. Bila je umorna, ja takođe. Dan iza nas svrstao je njenu majku u brojne kojih nema više, razvrstao mnogobrojne u retke značajne i mnoge beznačajne, svrstao se u datume uklesane u spisima, pločama i sećanjima.

- Dosta je bilo za danas. Sutra je novi dan. Ostavimo nešto i za njega...

3. DAN

Kišno jutro spore jeseni, usporene misli i zaustavljeno vreme delile smo u njenoj devojačkoj sobi na nekom spratu, neke zgrade ovog grada. Pored mene je sedela tužna, lepa ŽENA. Tada, pre dvadeset godina, nije bila žena, bila je jedva devojka.

Okružile smo se fotografijama naše dece i voljenih polovina, prepoznavale sebe u njima, pokazivale zapisane trenutke porodične radosti,  opisivale prostore i predele koje smo obilazile same ili sa njima. Plašila sam se da će nastaviti započetu rečenicu. Ni toga jutra nisam bila spremna na proširene i složene rečenice. Nisam bila spremna za priču o MOĆNIM ZVERIMA. Mislila sam da je zeleno ostrvo zauvek izbrisalo tragove njene prošlosti zbog kojih je i otišla tako daleko, da dalje ne može biti.

- Ne kajem se. Samo, danas bih sve to drugačije...

Sutra je novi dan, a ona ih nema još puno. Povratnu kartu za ostrvo bukirala je ne ostavljajući ni dan više nego što je bilo nužno.

- Ne možeš vratiti vreme. Uradila si koliko si mogla i mnogo više od toga.

U ruci je držala fotografiju svojih nasmejanih, lepih devojčica.

Na zelenom ostrvu kiša je neosetna stvarnost, magla deo nje. Sve zeleno je zeleno i  pod kišom i maglom. U zelenom drvoredu zamagljene daljine, osmehivale su se dve devojčice čuvane od zveri ZELENOG OSTRVA.

- Zašto?

- Da bi dokazala, zbog svoje savesti, zbog svog bola, ožiljaka, da bi zaštitila devojčice poput svojih.

- I, da li sam ih zaštitila?

- Mnoge jesi. Pomisli koliko bi ih bilo još da nisi.

- Obe znamo da nisam. Zna ona ili one koje nisam zaštitila. Znaš, mislim da sam ja izgubila vreme, on je dobio na vremenu. Ja sam izgubila glas - on je ga je stekao, on je na glasu, ja sam platila - on je naplatio. Izgubila sam deo sebe - on je pun sebe, imam ožiljke - on je lice sa ožiljkom, on ih nanosi možda i danas ovde, negde, na Zelenom ostrvu. Nikoga ja nisam zaštitila, najmanje sebe. Sebe sam povređivala godinama pokušavajući da dokažem da ja nisam kriva. Dokazivala sam godinama, on je dobio godinu, sedela mesecima sama u mraku ove sobe, on oslobođen posle šest iz samice ili tamnice, na svetlost dana izašao resocijalizovan, ja ostala asocijalna.

- Nisi imala izbora...

- Jesam, imala sam.

- Znam, ali znaš i ti da bi te on možda odveo u samicu i tamnicu.

- Ja jesam u samici i tamnici bila godinama.

- Više nisi. Na tom tvom ostrvu, Sunce sija, zeleno je, tamo te voli tvoja polovina, tamo voliš i svoju bolju polovinu i njih dve. Nije li dovoljno?

- Seli Bi, ne razumeš ili se praviš da ne razumeš?

- Izvini, razumem ja sve.

4. DAN

Sunce je grejalo naše tople duše i hladne misli, glave. Vozila sam nepoznatim putem u poznatom pravcu. Grad je bio isti, ljudi drugačiji, mi stare, ravnodušne prema stvarnosti, bolesne od prošlosti kojoj smo išle u susret, imune na kritiku kojoj bi bile izložene u prisustvu svedoka, lišene samokritike, odlučne u nameri da stignemo tamo gde smo krenule. Vozila sam polako, jer nismo žurile. Mesto zločina, zločinac i kazna nisu mogli pobeći. Nalaze se ne istom mestu gde su i pre dvadeset godine bili, na tren se zadržali, ostavili trag i nestali. Pratila sam trag njenog sećanja, izraz skamenjenog lica i govor nepokretnog tela. Pre dve decenije njeno telo se na ovom putu borilo i opiralo, pokušavalo da iskoči iz kola u pokretu. Kola su bila zaključana, kilometre udaljene od grada prelazila brzinom svetlosti koju nije mogla zaustaviti i savladati. Žena je mirno, sasvim mirno, ravnodušno posmatrala sve što je tada promicalo kraj nje. Znala sam da kroz nju sasvim mirno protiče savest na putu osvete.

Stigla sam do kobne raskrsnice na kojoj je njen izbor pravca pre dve decenije bio nebitan. Levo ili desno - kretala se tada putem bez povratka s konačnim odredištem, šumom udaljenom od očiju i domašaja bilo koga sem njega - MOĆNE, NOĆNE ZVERI. Zaustavila sam auto, zapravo ugasio se sam. Nisam je pitala kuda dalje, znala sam da će sama reći.

- Sigurna si da želiš?

Odgovor sam znala, bila sam sigurna i u njega.

- Da. Vozi dalje. Reći ću ti gde ćeš stati.

Metri i minuti ostajali su iza nas, život pred nama. Utrnula sam. Trenutak ličnog, poslednjeg preispitivanja ispunio je moju savest. Sada, kao i tada, znala sam da je njen izbor, ja sam samo nemi posmatrač.

- Ovde stani, kraj puta. Vidiš ono proširenje na ulazu u šumu? Tu ćeš me sačekati. Neće dugo trajati, veruj. Šta je desetak minuta spram godina sudskog postupka, spram decenija moje patnje, tišine i života u međuprostoru i međuvremenu. Razumeš?

- Razumem.

- Hajde, nemoj se plašiti, zapali cigaru, pusti glasno muziku. Brzo se vraćam, dok kažeš „sex“.

Nasmejala sam se seksu, znam da je tekst smislila pre polaska, mog osmeha radi.

Izašla je iz kola, laganim, sigurnim korakom nestala u tami šume. Nisam gledala u njenom pravcu, nisam pomišljala da krenem za njom. Znala sam da je bezbedna i da je u šumi čeka samo sećanje, moćna zver od koje je postala moćnija i noćna zver koju je pobedila sunčeva svetlost, savest i iluzija osvete.

Zapalila sam cigaretu, pustila muziku, tihu i laganu da bih umirila puls i dah. Znala sam da smo na pravom mestu u pravo vreme. Znala sam da smo došle da zatvorimo krug, da zaokružimo priču i zamišljenom osvetom umirimo, svest i podsvest.

Videla sam u daljini devojčicu, jedva devojku kako zarobljena u zaključanom automobilu u tami svuda oko sebe traži pomoć, roditelje, sestru, prijatelje kojima nije rekla koliko ih voli. Čula sam kako doziva njih i bilo koga da je izbavi iz krvavih ruku moćne zveri. Osetila sam miris straha u vazduhu. Deo devojčice, jedva devojke je ostao na tom istom mestu. ŽENA SA ZELENOG OSTRVA je došla po njega. Nedostao joj je taj deo da bi mu u svojoj duši našla mesto.

Cigareta je gorela lagano. Rekla mi je da zapalim cigaretu. Dim se razlivao po jutru i zraku sunca provučenog kroz krošnju drveta. Ugasila sam je.

Slušala sam muziku (Sad Piano Music), jer mi je rekla da slušam. Bila je tiha, a rekla mi je da je slušam glasno.

Prasak u daljini, trzaj u blizini. Miris baruta koji nisam osetila, trag straha koji je tog trenutka iščezao. Gotovo je. Zatvorila je krug, stavila tačku.

- Kraj Seli Bi. Nikad nije kasno. Idemo dalje.

Upalila sam kola, pokrenula i njih i sebe. Olakšanje, mir i spokoj nosili su nas ka devojačkoj sobi, fotografijama naše dece, boljih polovina i divnih predela koje smo obišle same ili sa njima.

Noć je pala nad nas i naš grad. Jedna moćna zver je nastala u noći pre dve decenije, nestala u iluziji osvete ovoga jutra. Ostale su druge, mnoge moćne zveri koje lutaju noćima i oduzimaju život, mladost nekih drugih devojčica, devojaka, žena. ŽENA SA ZELENOG OSTRVA spakovala je kofer, odložila fotografije svojih devojčica i voljenog čoveka, majke na putu ka nebu i oca na putu u starost.

5. DAN

Vozila sam nju,  starog oca i kofer auto putem. Aerodrom, onaj prokleti terminal i poziv za ulazak u njega, bili su sve bliži. Znala sam da ću je naredni put videti kada se stari deka pridruži voljnoj ženi na putu ka večnosti. Znala sam da će to biti izvesno biti i poslednji njen dolazak u ovaj grad. Ja na ZELENO OSTRVO, izvesno, nikada neću kročiti.

- Hvala Seli Bi. Sada sam uradila sve što sam mogla. Idem dalje, da čuvam svoje devojke od moćnih, noćnih zveri. Čuvaj ih se i ti.

Drhtava ruka bolnog oca ostala je još dugo u mojoj šaci.

24.02.2017.

Noćne zveri, Tom Ford, prevara, nasilje, savest, krivica i OSVETA ispunili su dvoranu STRAVA CENTRA i mene u njoj. Ja nikada neću otići u Teksas - ne moram, noćnih zveri ima i u Srbiji. Ja nikada neću otići na Zeleno ostrvo. Na njemu živi žena koja se osvetila MOĆNOJ ZVERI, onih moćnih i noćnih ima i na njemu.

Dok je publika u tišini odlazila sa upravo završene noćne projekcije, sedela sam nepomično, čini mi se rastavljeno na udobnoj stolici nekog 12. reda. Jedan deo mene bio je na ostrvu sa ženom koja je učinila sve.

Uhvatila sam ruku svoje bolje polovine, bila mi je potrebna.

Oronuli otac pridružio se ženi koju je voleo na putu u beskonačnost minule zime. Žena nije došla da ga isprati. Čeka bebu. Oživela je, stvorila nov život.