MUVANJE S VREMENOM

Srđan Đile Marković: Portret S.M. (detalj)

Srđan Đile Marković: Portret S.M. (detalj)

.

Vlasti su nam danas opet svima dodelile, ili - nisam se baš udubljivao - možda oduzele, po jedan sat. Najesen će, kažu, opet da ga vrate, i nikom ništa.

Nikom ništa - my ass! Ništa oni bez nekog šićara!

Sem toga, slabo ja u to njihovo vraćanje verujem. Da li su dosad vraćali, ne znam, - ruku na srce, nisam pratio. A i na zanima me: sat više, sat manje, jaka stvar!

I ne bih se ja na ovo ni osvrnuo, da mi nije iznenadno sinulo kako je ta njihova, tobož' nevina premetaljka jednog sata jave u jedan sat sna i obratno, tek ovlašna kamuflaža za onu pravu, mnogo žešću muvačinu s vremenom

Treba li to, da oni muvaju s vremenom, ikome dokazivati?

Pa dovoljo je, valjda, samo se prisetiti one svinjarije sa školskim raspustima. Svako će vam potvrditi da su mu bili beskrajni - škole da se uželiš. A danas, šta je tri meseca? Ne stigne čovek ni jagodice pošteno da proba, a kamo li da ih se nasiti. Dok se nakani da ih kupi. već dođu gnjecave.

Lubenice isto.

Ili, recimo, zime. Pomisliš, neće ti cipele do proleća izdržati, bruka te u finijem društvu nogu preko noge da prebaciš, paziš da đonom asvalt ne strugneš... I taman se ti pregoriš nešto onako solidnije a jeftinije da potražiš, kad ono, već i u japankama možeš.

A pre petnaestak godina proglasili da je vreme novac, pa ti plata za koju si u podne mogao i hamburger da smažeš (ko ti kriv što nisi), uveče nije bila dovoljna ni za klonju. Ganc nove pare došle k'o predratne, k'o da su godine od podneva prošle.

Zato i pobesnim kad čujem ono čuveno kako se danas živi mal’ne dvostruko duže. Kao, manje se rinta, bolje jede, medicina uznapredovala onoliko...

Bedastoća je to, eto šta je! Kusamo formule, zrače nas bezobzirce, svaka se šuša na nas istresa...

Kakvo crno produženje! Ta valjada je svakome jasno da se danas živi kraće nego ikada. Više godinica prođe, to jeste - dabome da jeste kad prolaze sve brže - ali kakva korist? Koliko se samo na razne jubileje i slave proarči? I dve Nove godine su smislili, samo da bi izgledalo duže!

A ovamo, vremena više ni za šta. Ni na more, ko' nekad, da odlepršaš, ni u bioskop, tek onako, da svrneš... Naročito ako si tridesetu prevalio: šiba to, ne stigneš ni da se usekneš, već ti, bestidnici, rešenjce penziji sastavljaju.

Ustežu se ljudi o tome i nasamo, a kamo li javno, ali meni je već malko dosta. Jer, ne muvaju oni više nasitno, ko' na košarkaškoj utakmici, nego, brate, zagrabe, ni ne gledaju koliko, pa se ti posle slobodno žali, pozivaj se na svedoke, dokazuj...

Uzmimo samo moj slučaj: zamuvali mi poslednjih dvadesetak godina; što kažu, gde sam bio - nigde, šta sam uradio - ništa.