NI PISMO MAJCI

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . Foto: Zorica Bajin Đukanović

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . Foto: Zorica Bajin Đukanović

.

Oh, ne optužujem ja nikoga, greške su uvek moguće, samo želim da se zna kako je bilo.

Prošlog petka bila kod mene žurka - moj dvaj’s drugi.

Pred ponoć, neko lego na zvono. Komšija, mislim, valjda preterasmo...

Nije komšija. Neki tip u uniformi.

'Bro veče, kaže zadihano, vi ste Stjepan Mimica?

Po opštem mišljenju - labavim ja stvar.

Potpišite, molim, ovde, - uvaljuje mi otvorenu išpartanu svesku i uložak od hemijske.

Šta da potpišem, jel' preporučeno?

Onaj me gleda - ne pravite se blesavi. Onda dugo pretura po nekakvoj torbetini. Ne obaća pažnju na papire koji ispadaju.

Evo vašeg rešenja - pruža mi rukom nažvrljanu cedulju sa nekoliko razmrljanih pečata.

Ništa ne razabirem. U čemu je, pitam, štos?

Iz ruke mi nervozno trga listić. Vi ste Stjepan Mimica, ponavlja gotovo preteći.

Klimam glavom.

I šta ovde nije jasno? Stjepan Mimica - četr'es.

Šta "četr'es"...?

Tip me opet gleda. Črtr'es godina, kaže s dosadom. I potpisujte već jednom taj protokol, žurim.

Ne znam da li da se prvo malo smejem ili da ga odmah puknem u glavu. Štiti ga uniforma s mnogim gajtanima.

Čekajte, kažem, ovo je neka greška, slavim dvajs'drugi.

Tip me gleda s gađenjem. Slavi ti šta 'oćeš, ovde piše četr'es: Mimica Stjepan - četr'es. I slovima, če...

Treskom završavam njegovu repliku, namičem rezu i rutinski pod tepih ćuškam otpali malter.

Onaj ludak opet lego na zvono.

Zavariću ga među rogove, dovikujem društvu, naglo otvaram vrata, zamahujem...

Ali tip stoji mirno. Tip me gleda kao da me prvi put vidi!

'Bro veče, kaže zadihano, kao da se ovog trenutka popeo, vi ste Stjepan Mimica?

Po opštem mišljenju - prepoznajem vlastiti glas.

Potpišite, molim, ovde.

Šta da pot... Čekajte, vrisnem ja u sebi, ovo je već bilo.

Pa, sve je već bilo, mrsi tip, takođe u sebi.

Postaje zanimljivo, pomišljam, pristao sam na njegovu igru, primećujem, pristaću na njegovu igru, odlučujem.

Uzimam uložak, pokušavam da ga smestim među prste, znam ja s ludacima, šapućem.

Dok potpisujem, pobožno mi obema rukama pridržava knjigu.

Eto, sada ste, kažem nadmoćno, valjda zadovoljni.

Nema šanse da me tip čuje: već je, duboko dole, tresnuo kapijom.

Zaključavam i otiskujem se niz hodnik. Osećam nepoznatu težinu u nogama, osećam nepoznat bol u desnima. Pred vratima sobe zastajem..., vazduh je unutra takav da se jedva može disati.

Nekoliko lica naglo se okreće ka meni, žamor u hipu zamire.

Nema veze, kažem, samo neki ludak...

Oni što su polegali po tepihu skaću na noge.

Grad je pun lujki, nesigurno zapodevam...

Pali se plafonjera, neko je isljučio uređaj.

Š..., što me svi tako...

Čuje se vrisak, čuje se rasprskavanje čaše, dovratak je najednom iskošen.

Fuksa, koju je neko usput pokupio, izlazi iz kupatila, poravnava suknju, odvratno cokče:

Pa sam si kriv, pametan čovek ne potpiše ni pismo majci!