NI U ŠEĆERAŠKOJ KRIZI !
/ stjepan_mimica
Neobjavljeni odgovor na "Blicovu" anketu "Treba li umetnost da šokira javnost" (povodom zabrane izvajanog Pape u gaćama, na izložbi u Milanu 2007) : Pitanje “treba li umetnost da šokira javnost” ja bih neznatno izmenio, dakle: MOŽE li umetnost da šokira javnost? Za ozbiljan odgovor trebao bi mi i ozbiljan prostor, te ću stoga samo paušalno ustvrditi sledeće: može, ali samo onim svojim segmentom ili dimenzijom koja sa suštinom umetnosti nema mnogo veze. Ali šta je šok, šta je zaista javnost i, dabome, "was ist kunst?"
Neobjavljeni odgovor na "Blicovu" anketu "Treba li umetnost da šokira javnost" (povodom zabrane izvajanog Pape u gaćama, na izložbi u Milanu 2007)
:
Pitanje “treba li umetnost da šokira javnost” ja bih neznatno izmenio, dakle: MOŽE li umetnost da šokira javnost?
Za ozbiljan odgovor trebao bi mi i ozbiljan prostor, te ću stoga samo paušalno ustvrditi sledeće: može, ali samo onim svojim segmentom ili dimenzijom koja sa suštinom umetnosti nema mnogo veze.
Ali šta je šok, šta je zaista javnost i, dabome, "was ist kunst?"
Pošto iz iskustva, i vlastitog i Todosijevićevog, znam da, ma koliko naokolo šamarao, odgovore nikada neću dobiti, moraću da improvizujem:
Šok valjda najviše veze ima s tabuom. Tabu je preduslov. Dirneš u tabu, eto šoka. Dirneš još jednom, šok je nešto slabiji, ali je zato i tabu bar za dlaku slabiji. Kad je tabu na intimnom planu već sasvim srušen, bez obzira što je zvanično možda još uvek čvrst, više ni šok nije moguć. Ali je moguća represija. Što opet zavisi od moći institucije koja iza tog tabua stoji i od njenog entuzijazma da ga podržava i štiti.
Zabranjen Papa u gaćama? Hm. A ja mislio da je katolička crkva, poput pravoslavne, konačno prestala da se femka. Evo, nedavno mi je supruga jednog prijatelja donela iz Rima lilihip sa likom Novog Pape u ful koloru. Tu nezamislivo lascivnu kičericu koju iz zafrkancije držim u svojoj rokoko vitrinici, nije pazarila u nekoj opskurnoj uličici Trastevera, već na tezgi sa suvenirima u sred Vatikana!
Nisam katolik, ateista sam, i moj blagi šok povodom lizalice nema nikakve veze s tabuom, već više sa, eto priznajem, urodjenom homofobičnošću. Ta lizalica neka doveka samo krasi. Ne bih je ni u šećeraškoj krizi!
A jedne noći, bazamo moja devojka i ja uličicama oko Španskog trga, kad iznenada začujem sopstveni glas. Ne mogu da verujem, vrištim, pa mi smo u Bunjelovom filmu! Onda dugo stojimo, konsternirani, pred ogomnim izlogom raskošnog modnog salona sa verovatno basnoslovno skupim unikatnim kreacijama za sveštenike i crkvene velikodostojnike, ali i za časne sestre i manastisrske predstojnice. Na lutkama kompletna oprema, sa sve donjim rubljem, žiponima, podvezicama. halterima...! “Fantom slobode”, eto!
Ali razumem ja Papu. Ne može se tako s ljudima. Da je mene neko tako izvajao, ja bih i umetnika i komesara izložbe smesta dao išibati. Ta ja sam pre dvadesetak godina poželeo da zabranim Oktobarski salon samo zato što sam centralnom zidu Cvijete Zuzorić ugledao svoj ogromni vorholovski portret, rad Srdjana-Djileta Markovića. Ne, nije tu bilo ničeg skarednog i rad je bio dobar, ali mene je šokiralo već i to što je moja faca, bez mog pristanka, svakom na izvol’te..
A jednu izložbu sam stvarno zabranio. Zamislite, pozove me poznanica, profesorka Likovne akademije, u svoj atelje, a tamo istinski šokantan prizor, nešto što nikada neću umeti da objasnim: zidovi bukvalno tapacirani mojim portretima. Bilo ih je valjda pedesetak, bili su loši, banalni, šematski, onako iz lakta karikirani. Srećom, tada sam bio pri žešćoj sumi, te sam je jednostavno pitao koliko svo to djubre košta, onako džuture. Nije, naravno, došlo ni do kakve trgovine, ali shvatila je poruku. Tako sam i nju i sebe spasao nepojamnog blama..
Mislim da je i u umetnosti nužno ustanoviti kakav-takav etički kodeks.
