• Search form

NORBERT BOLC o NEMANJU VREMENA, u svojoj knjizi “KONFORMISTI DRUGAČIJOSTI”

/ Boris Novachi Bojic

.

U turbulentnim situacijama postistorijskog sveta čovek jednostavno nije dovoljno informisan. Može se i ovako reći - u kompleksnim sistemima nema se vremena za razum i razumevanje. Igranje šaha je zato dobar model vremenskog menadžmenta: pod pritiskom vremenskog okvira nemoguće je razmatrati sve moguće poteze, jer se mora doneti odluka.
Ljudi koji se dobro snalaze u haosu naviknuti su da odlučuju pod pritiskom vremena – pa zato nikada ni ne budu pritisnuti vremenom. Ko je prisiljen da trpi pritisak vremena, pokazuje da mu sopstvena organizacija u vremenu ne uspeva.

NORBERT BOLC o NEMANJU VREMENA, u svojoj knjizi “KONFORMISTI DRUGAČIJOSTI”

.

U turbulentnim situacijama postistorijskog sveta čovek jednostavno nije dovoljno informisan. Može se i ovako reći - u kompleksnim sistemima nema se vremena za razum i razumevanje. Igranje šaha je zato dobar model vremenskog menadžmenta: pod pritiskom vremenskog okvira nemoguće je razmatrati sve moguće poteze, jer se mora doneti odluka.
Ljudi koji se dobro snalaze u haosu naviknuti su da odlučuju pod pritiskom vremena – pa zato nikada ni ne budu pritisnuti vremenom. Ko je prisiljen da trpi pritisak vremena, pokazuje da mu sopstvena organizacija u vremenu ne uspeva.
Dokolica je, nasuprot tome, stanje u kojem se pruža prilika da se nešto radi. Ko je dokon, taj ima vremena. Taj ima vremena da razmišlja o vremenu. Time se vreme ukazuje poput horizonta mogućnosti. Ljudi koji po najnovijem pokušavaju da putem fleksibilnosti i skraćenja radnog vremena upravljaju sopstvenom biografijom, po sociolozima se nazivaju “vremenskim pionirima”. Takvi sopstveno životno vreme pokušavaju kvalitativno da struktuišu tako što slobodne prostore u vremenu konstruktivno koriste. Vremenski pionir radi na recikliranju dokolice u svetu vremenskog pritiska. Ali, biti dokon se uvek nalazilo između slobodnog vremena i lenčarenja. Držimo se značenja dokolice u doslovnom smislu, dakle slobodno vreme – vreme koje je slobodno. Ono ne podleže diktaturi rada ili sveta. Ipak, šta li je mera njene vrednosti?
Teza Artura Šopenhauera, da je slobodno vreme jedne osobe vredno koliko i ona sama, zvuči preteće: moje slobodno vreme je možda potpuno bezvredno, jer ja nisam nikakav značajan čovek! Opasnost koju nosi slobodno vreme je dosada. Praznina otpočinje zevanjem. U toj praznini dosade vreme je nametljivo, pa se traži zanimacija kako bi se takvo vreme ubilo. Čovek pokušava da izvuče zaključak: radi ili ne radi – zažalićeš u oba slučaja. Problem klasičnog radnika je jasan – svojom radnom snagom on prodaje jedan deo svog životnog vremena. Primanjem posla od preduzeća on preuzima na sebe odluku o svom radnom i slobodnom vremenu, na osnovu čega onda i vrednuje svoj život. Podela na radno i slobodno vreme dovodi do stalnog nedostatka vremena. Skraćenjem radnog vremena to se ne rešava, nego se samo pojačava svesnost o ovom problemu.
Na šta mislimo kada govorimo o slobodnom vremenu nije dokolica, nego vreme preostalo za potrošnju. Henri Ford je 1929. godine uočio da se radno vreme mora skratiti, kako bi radnici imali vremena da kupuju artikle koje proizvode. Dakle, masovna potrošnja, relativno visok lični dohodak i skraćeno radno vreme su u tesnoj vezi. Da je “radno mesto - oslonac života”, mogli smo još sasvim sigurno smatrati do kraja 19. veka. Termini poput kliznog, dvokratnog ili skraćenog radnog vremena signalizuju da to danas više nema smisao. Ko ne mora mnogo više ili mnogo manje da radi, gubi korset spoljne, nametnute nužnosti. On sebi mora nametnuti provizorne okvire – istorijski uzor bile bi dvorske ceremonije. Stari izraz “struktuisanje slobodnog vremena” pokazuje potrebu za dizajniranjem rešenja problema vremena koje je slobodno.
Od starijih nam je poznat onaj ozbiljni vic, da sve manje vremena imaju otkako su u penziji. U tome leži jedan ceo fundamentalni paradoks sa kojim ćemo se svi suočiti: što je više slobodnog vremena, vremena je sve manje. Zašto? U haosu ponuda slobodno vreme prelazi u stres. Svaki vid potrošnje je odluka donesena na račun svih ostalih mogućnosti. Ako kupim sportski auto “Mazda”, moram se lišiti doživljaja slobode i osećaja prestiža jednog Harli-Dejvidson motoriste. Ako sa porodicom letim na Maldive, ne mogu u Sen Moric na skijanje. Po dolasku u raj letnjeg odmora, animatori nam pretvaraju četrnaest dana slobodnog vremena u gusto spakovani trening–program. Ko to želi, propušta razgledanje krajolika, jedrenje katamaranom, vindsurfing, sportsko ronjenje i grupnu meditaciju. Ako želim na selo, da uživam u miru i svežem vazduhu, propuštam čari metropole. Ako gledam jedan tv–kanal, propuštam sve ostale. Ako trenutno čitam jedan časopis, ne mogu istovremeno i sve ostale.
Izlaz iz ove dileme čini se kao da postoji – negirati formu u kojoj se odvija vremenska samoorganizacija modernog čoveka – naime karijera. Ali to uopšte nije moguće. Otpadnici i alternativci odabrali su poziciju nemanja karijere. Time je prateća sugestija, da bi čovek mogao da se identifikuje sa užitkom, posve varljiva. Životni program “Uživaj!” je zamka. To su osnivači moderne ekonomije jako dobro znali. Za puritance, koji su kultivisali duh kapitalizma, gubljenje vremena je bio najveći greh. Najvažnije u tome je bilo: nisu bili protiv bogatstva, nego protiv mira u uživanju bogatstva.

Muzička tema kompozitora Marka Lizijea http://picosong.com/naNq/
iz filma o fenomenu dokolice
"Prokleti ponedeljci i pite od jagoda", holandske rediteljke Koko Šrejber
http://www.imdb.com/title/tt0961109/?ref_=nm_flmg_dr_1

Zoran Popović, Installation of Axioms, SKC, Belgrade 1972
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.