O INDIJO - ZEMLJO FARAONA! (skica uz Prvu Tezu o Kiču)

Tekst napisan kao ilustracija za Prvu Tezu o Kiču, iz bloga “Teze o kiču”

Tekst napisan kao ilustracija za Prvu Tezu o Kiču, iz bloga “Teze o kiču”

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U Kusturičinom filmu “Život je čudo”, neku devojku upucaju pri pokušaju da pređe Drinu.
U sledećem, beskrajnom kadru, ona klizi na saonicama niza strmu zavejanu padinu, ostavljajući u snegu krvavi trag.

Znam ja da se svakome, pa i najvećima, katkad omakne glupost, i nekako me je blam da se pozivam na logiku reljefa, ali moram. Naprosto, moram da skrenem pažnju na žaljenja vrednu činjenicu da se ni od jedne ozbiljnije reke, pogotovo ne iz klanca Drine, nikako ne može nizbrdo, već samo uzbrdo. Jer to što ta devojka, prkoseći rečenoj logici, iz tog dubokog klanca ipak klizi nizbrdo, po sebi jeste tek dirljiva bedastoča, ali u ovom kontekstu, to postaje značajan detalj koji, razotkrivajući rediteljevu falš strategiju, ubedljivo potvrđuje moju Prvu Tezu o Kiču (http://www.seecult.org/blog/1722/teze-o-kicu-i-nesto-malo-o-kusturici)

Očito, Kusturici je najpre palo na pamet kako bi to bilo vanredno originalno i vizuelno efektno kada bi blještavu belinu oštro zasekao tankom crvenom linijom, pa tek onda, zagrcnut kreativnim oduševljenjem, smišljao kako da tu moćnu pikturalnost i simboliku scenaristički uklopi i opravda.

Upravo taj izvrnuti postupak, to polaženje od odluke da se iznedri nešto umetničko, dakle startovanje od krajnjeg rezultata, efekta, atrakcije i umetničarskog sićara, pouzdani je generator nebuloznosti i kiča.

Jednako kao što nečista savest uvek nešto nepotrebno zapetlja, falš motivaciju po pravilu sledi falš strategija, a sve to neminovno rezultuje falš umetnošću.

Zašto pominjem nečistu savest? Pa zato što su likovi koji su, iz čiste zafrkancije i uz neke govnjive brdjanske pošalice, upucali onu devojku, jedini totalno papirnati i totalno odvratni zlikovci u čitavom filmu. Treba li napomenuti da su muslimani?

Ali razumem ja Kustu: teret statusa i reputacije, a potom i teret očekivanja nove sredine, mora da je nesnosan. Mora stalno iznova da se iz-umnjuje i zapanjuje, mozak se napreže preko datih mogućnosti, te neminovno prokuvava, i dabome, kad-tad iznedri neku stupidariju.

Kao, na primer onaj kadar od kojeg su me nedeljama oblivali valunzi stida, kao da sam ga, Bože mi oprosti, sam smišljao. Scena u kojoj neki bilmezi, presamićeni preko prednjih odbojnika lokomotive u pokretu, ušmrkavaju kokain prethodno uredno posut po šinama.

Mislim, zaista…!

U ovakvim situacijama, jedan moj drugar, obavezno vrišti: "o Indijo - zemljo faraona, oj Moravo - naša Misisipo!”.

Razumem ja, razumem, obesni su ti likovi i izopačeni preko svake mere, ali mora li baš toliko nebulozno? Nije da ne volim karikaturu i fantastiku svake vrste, ali ja bih da me zaprepašćuju nešto suptilnije nego što bi to Mali Đokica ili Mali Mujica, svejedno

Ničim sputano domišljanje, izmišljavanje i iberšpand preterivanje, ne vodi do željene šokantnosti, već do jedne vrste nesimpatične blesavosti, prema kojoj nije moguće osetiti čak ni onu tugaljivu nežnost koju izaziva Đokicina ili Mujicina blesavost.

A šta tek reći o sceni u kojoj Slavko Štimac hladnokrvno posluje po kuhinji dok detonacije obaraju police i plafon mu se obrušava na glavu. Očito, granate eksplodiraju tik uz njegovu kuću, i kako u blizini nema drugih, jasno je da gadjaju baš nju. Da li je Slavko lud? Ili je teško suicidaran? Možda, ali ostatak filma to ne govori, logika scenarija ne dopušta.

Ne znam, mozda se tu zeleo komični efekat, ali to mi se opet žanrovski ne uklapa. Film naime pripada žanru realističkog ratnog filma sa povremenim iskoracima u klišetiranu fantastiku, pretencioznu simboliku i nemuštu metaforu. A i da je i komedija, sve bi to bilo nedovoljno komično, moralo bi neuporedivo apsurdnije. Što bi, dakako, bio vrhunski umetnički luzeraj: jače od Pajtonovaca prosto ne može.

Ne bih da grešim dušu, stvarno ne znam da li je u tom filmu poleteo neki krevet ili, na protiv, nije poleteo ni jedan krevet. U jednom trenutku, celo moje biće prožela je izvesnost da će krevet poleteti, sve se u magnovenju saželo u fokus te neumitnosti, i ja sam tada začuo sopstveni očajni vrisak „ne mogu!“, a onda i gunđanje ljudi i žena koje sam, panično grabeći ka izlazu, gazio i gnječio bezobzirce.

Nisam u bioskopu bio sam. Morao sam, posle par minuta dubokog disanja, da se vratim u salu. A tek što sam, pri izlasku iz bioskopa, zaustio nešto o krevetu, dama (s kojom sam inače još bio na vi), bez reči je uskočila u taksi i smesta isključila mobilni.

Nisam dakle tada saznao da li je krevet zaista poleteo, Kasnije sam na to zaboravio ili pak, nisam imao snage da pitam, ali šansa da ipak nije poleteo, sasvim je neznatna. Zašto? Pa, kad Kusturicina kamera makar i okrzne neki krevet, do kraja filma će taj krevet meizostavno poleteti. Baš kao što će i ona čuvena puška sa zida, neizostavno opaliti.

Možda će se nekome učiniti da je ovo sa krevetom digresija. Ne, nije. Itekako je u vezi sa Tezom. Ko to ne vidi odmah, neka me slobodno cimne na Facebook - rado ću svakome ponaosob.

Ali ne mislim ja da nas Kusta (čijoj se zanatskoj perfekciji i ranim ostvarenjima inače divim) namerno vredja. Pre će biti da se tu suočavamo sa potresnim slučajem jednog istinskog stvaralačkog grča, očajničkog upinjanja da se iznedri nešto nevidjeno čudesno, zapanjujuće i nenadjebivo žestoko, žešće od života.