PRAŠKE TLAPNJE

Jednom davno, toliko davno da već više nije pristojno toga se sećati, sedeo sam povazdan tamo "U Tomaša", i sedeo tamo "U černeho Vola", pijuckao naizmence tamno i svetlo, čituckao naizmence Nerudu i Hrabala, i crtkao, žvrljuckao, šrafirao, najčešće crnom hemijskom, po kartonskim podmetačima za pivo.

Poklanjao sam te svoje praške tlapnje neznankama i neznancima koji su naše slučajno sedenje želeli da imaju za uvek. Rado sam poklanjao, znao sam da će tako i delić mene biti negde za uvek.

Stizale su krigle, stizale kobasice i pivni sir, govorili se jezici koje sam znao i jezici koje sam, gle, odjednom odnekud znao...

Ovi podmetači su ostatak, valjda se nikome nisu sviđali.

Pronadjeni su slučajno, pod razderanom postavom moje čuvene Torbe Za Besmislena Putovanja.

P.S. Onaj Neruda odozgo nije Pablo, već Jan, lucidni i duhoviti praški pripovedač