Privatni muzeji i kolekcije

Milena Marjanović

Milena Marjanović

Memorija u tranziciji (Između entuzijazma i novčanika)

I
U prvom delu izlaganja ću ukazati na pozitivne i negativne efekte globalizacije, okolnosti koje dovode do toga da "pozicija žrtve" vodi ka ukidanju akcije i kakva bi u tom kontekstu trebalo da bude uloga intelektualca. Ukazaću i na dva primera tzv. korporativnih kolekcija i dva primera privatnih muzeja, sa zaključkom zbog čega nam je nužna sinergija.

Proces globalizacije na polju umetnosti – koji me baš ne fascinira uvek, ali koga, istovremeno, ne mogu da ne budem svesna – već je uveliko zahvatio Evropu, a dobrim delom, bez obzira na naše sveukupno zaostajanje, i Srbiju koja je evidentno u tranziciji. Iz jednostavnog razloga, uostalom razumljivog, što finansijska podrška savremenoj umetnosti, i ne samo njoj, više nije moguća isključivo u okvirima države.

Pozitivan efekat ovih relativno novih okolnosti jeste da čitav svet, preko internacionalnih izložbi i, pre svega, bijenala, saznaje šta se u današnjoj umetnosti dešava svuda pomalo, prevashodno zahvaljujući umetnicima, istoričarima umetnosti i teoretičarima koji moraju da sarađuju da bi proizveli izložbu.

Negativni efekat, međutim, rađa dva duhovna stanja. Prvo je ono što se naziva lokalna umetnost – iako ni ona odavno više nije samo lokalna – koja je dobrim delom prestala biti centralni predmet interesovanja muzeja koji slede "ekskluzivno" globalne tendencije. Drugo duševno stanje, čiji epilog još ne naslućujemo da bismo ga mogli bar donekle odrediti, jeste da su okolnosti u kojima se umetnost rađa kod nas na neki način okolnosti "žrtve u tranziciji". Ovo je očigledno kako u umetnosti, tako i u javnom mnenju. Na primer: gledajući jednu skulpturu/instalaciju korejskog umetnika Kim Hijan Sua, izloženu na Oktobarskom salonu, naš umetnik, ovde prisutan, Živko Grozdanić Gera, direktor Muzeja savremene umetnosti u Novom Sadu, komentarisao je: "Zar misliš da i ja ne bih umeo ovakvo da kreiram", uz opasku, "kad bih imao dve hiljade dolara u džepu". Međutim, ovo je samo duhovno stanje "žrtve" na prvom nivou. Više se brinem da ovakvo duhovno stanje ne vodi ka postepenom ukidanju akcije. A kada nema individualne akcije, na bazi realnih mogućnosti, retki su oni koji na vas računaju, koji drže do vašeg mišljenja. Pasivan odnos prema životu – i umetnosti, jer ona je, kako god, uvek ogledalo života – vodi ka pasivnom odnosu prema istoriji, jer istorija se dešava na naše oči.

Tranzicija, taj suštinski težak i složen prelazak s jednog stadijuma na drugi, podseća na inicijaciju adolescenta u svet odraslih. U tom smislu, ujedinjena Evropa nudi svima ista pravila igre, dakle svakoj "adolescentnoj" zemlji. Evropa nam nalaže promenu anahronih struktura među kojima su i ustanove kulturne baštine. Vakuum u kome smo sada, označen urušavanjem anahronih ustanova, a ne uspostavljanjem novih, mogao bi da dovede do depersonalizacije, amorfije i, na kraju, čak do ukidanja razlika, onih po kojima se ipak delo prepoznaje kao autentično i autohtono.

Uloga intelektualca, danas, trebalo bi da bude da ne prihvata više da bude "ni sa strane, ni ispred, ni izvan problema", već da bude hic et nunc. On bi morao konstruktivno da pristupi kritici globalizacije, koja ipak nije negativna u svakom svom aspektu, da se zalaže za stvaranje sveta rasterećenog od sila koje prete individualnoj slobodi i kreativnom izboru. Tranzicija je gotovo prelazni ritual. Međutim, zahvaljujući njoj, zemlje koje još nije potopila ideja o globalnom svetu imaju još jednu priliku da načine sopstveni izbor: da odbace autizam, da odustanu od kulturnih prisila, da se distanciraju od monopola formiranja društvenog ukusa i, najzad, da se priklone internacionalnoj sinergiji. Ne dopustimo da globalizacija postane strategija umetnosti.

Druga krajnost je lokalno, koje počiva na tradiciji. Biram srednji put, onaj koji se naziva glokalno. Kao što sugeriše Akile Bonito Oliva, ako ne želimo da sahranimo umetnike zajedno sa njihovim delima, bitno je da muzej više ne bude katedrala ili jedan od onih arhitektonskih megaprojekata koje sebi mogu dozvoliti samo oni koji imaju veoma veliku ekonomsku moć.
U skladu sa ovim stavom, navešću, ukratko, recentne značajne primere koji se tiču ulaganja u kulturu, s ciljem očuvanja naše savremene memorije i samim tim istorijske.

1a) Korporativna kolekcija savremene umetnosti Erste bank, banke aktivne u Austriji i celoj centralnoj Evropi, predstavljena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 2007. sastoji se od dela nabavljenih posle 2004. godine. Kolekciju Erste bank Kontakt Beograd čini ne samo savremena umetnost iz Srbije već i ona iz čitave istočne Evrope, čime se naglašava zajednički istorijski kontekst. Inicijativu za osnivanje kolekcije pokrenuo je Boris Marte, direktor sektora za sponzorstva, za kustoske poslove zadužen je Valter Zajdi, a o otkupu odlučuje umetničko veće. (Čine ga Silvija Ajblmajer, direktor Galerije "Taxisplais" u Inzbruku, Georg Šelhamer, urednik publikacija za "Documentu XII", Jirži Ševčik, profesor na Akademiji u Pragu, Branka Stipančić, nezavisni kustos iz Zagreba, i Adam Šimčik, direktor Kunsthale u Bazelu.) Među zastupljenim umetnicima u srpskom delu kolekcije istakla bih nekoliko njih internacionalnog renomea: Marinu Abramović sa video performansom "Art must be beautiful, artist must be beautiful", Rašu Todosijevića sa fotografijama "Was ist Kunst" i Milicu Tomić sa instalacijom (dijapozitivima) "Portret moje majke" usredsređenom na traume tokom bombardovanja njenog rodnog Beograda, 1999. godine. (Izbor iz ove kolekcije vidite na platnu.)
Ne treba da zaboravimo da je savremena umetnost centralne i istočne Evrope oduvek imala udela u razvoju umetnosti i kulture zapadne Evrope, ali i da je s vremenom ova tradicionalna veza zanemarena, pa čak i negirana. Kolekcija Erste bank razotkriva i oživljava ovu tradiciju, integrišući je u evropsku kulturu. Bez sumnje, reč je o velikom koraku napred, koraku ka priznavanju lokalnih doprinosa, koji su u prošlosti smatrani provincijalnim; najzad, o jednom aspektu vizuelnih umetnosti koje već potvrđuju punoću autentičnog života, iako turbulentnog.

1b) Kolekcija Telenor (norveške multinacionalne kompanije za telekomunikaciju) predstavljena u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu 2007. godine bila je – volim tako da kažem – signal na putu za Evropu. Budući da se sistem umetnosti zasniva na kapitalu, a imajući u vidu da naš nije dovoljan, javnost i umetnici počinju da primećuju određeni napredak od trenutka kada u zemlju stiže novac iz inostranstva. Ukratko, neki umetnici počinju lakše da dišu. Kolekcija Telenor sadrži 150 dela 46 umetnika. Među njima su: Vladimir Perić/Talent factory, Mileta Prodanović, Biljana Đurđević, Zdravko Joksimović, Dejan Kaluđerović, Srđan – Đile Marković, Saša Pančić, Zolt Kovač, Gabrijel Glid… (Deo kolekcije sledi na ekranu.) Kustos kolekcije je Saša Janjić. Inicijalna ideja bila je da se načini art for office, ali je selekcija doprinela da se kroz nju srpska umetnost profiliše, idući dalje od prvobitne namere. (Navešću jedan nesvakidašnji slučaj vezan za ovu kolekciju: većina službenika usprotivila se smeštanju u radni ambijent skulpture "Odmor" Gabrijela Glida, koja predstavlja tri praseta!)

Imajući na umu činjenicu da naša zemlja (sa budžetom za kulturu koji je tek oko jednog procenta nacionalnog budžeta) ne raspolaže finansijskim sredstvima neophodnim za praćenje razvoja savremene umetnosti, norveška multinacionalna kompanija istupila je sa svojim kredom: umetnost, dizajn i tehnologija glavni su činioci kreativnosti modernog društva. To je jedan od načina da se formira identitet kompanije, bazirajući ga na načelu da jedan deo profita ostvaren u drugoj zemlji treba istoj da bude i vraćen. Šta bi zemlje u tranziciji mogle da urade kad bi takvih kompanija bilo više?

2a) Muzej Macura, inaugurisan u proleće 2008, prvi je privatni muzej savremene umetnosti u Srbiji. Konstruisan u obliku meandra, nalik kjubrikovskom monolitu, nalazi se na obali Dunava, na periferiji naše prestonice. Ime je dobio po vlasniku, Srbinu rođenom u Hrvatskoj, koji živi u Beču. Zdanje se nalazi na broju jedan ulice Zenit, čije ime potiče od avangardnog srpsko-hrvatskog pokreta iz dvadesetih godina prošlog veka, poznatog kao zenitizam. Kolekciju je sam vlasnik sakupljao dvadeset godina, što nastavlja i danas. Kolekciju čine uglavnom dela umetnika istorijskih avangardi i neoavangardi, zenitista, ruskih i poljskih konstruktivista, srpskih nadrealista, jugodadaista i konceptualista. (Njihov izbor se vidi na ekranu.)

Kolekcija sadrži i izvanrednu zbirku stolica iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Da ne zaboravim, tu je i "Intuicija" Jozefa Bojsa, jedan mobil Aleksandra Kaldera. U okolnom vrtu predviđen je park skulptura. Na prostoru od 650 metara kvadratnih Muzej Macura raspolaže svime što je nužno da bude muzej iz snova: ima depo, kafe, sale za izlaganje na dva nivoa, vrt koji gleda na Dunav sa proscenijumom za prezentacije, promocije, performanse i koncerte. Ono što Muzej Macura još nema – ali se nadam da će ubrzo dobiti, kada mu u pomoć pritekne Muzej savremene umetnosti iz Novog Sada, kao što se najavljuje – nema stručno lice zaduženo za kolekciju, a zbog toga ni stručnu prezentaciju.

2b) Dok se u Beogradu rekonstruiše, konstruiše i adaptira pet velikih muzeja (Narodni muzej, Muzej grada, Istorijski muzej, Muzej nauke i tehnike, i Muzej savremene umetnosti), Madlena Janković, Srpkinja koja živi u Monte Karlu, gradi jedan svoj, nazvan Madlenijanum, u rezidencijalnom delu Beograda. Do sada, Madlenijanum je sakupio 220 dela srpske umetnosti. Njegova kolekcija je sačinjena od dela starih srpskih majstora ali i od dela korifeja raskida sa socijalističkim realizmom. Sve su generacija ravnopravno zastupljene, bez hijerarhijskih predrasuda: u njoj su dela Milana Konjovića, Fila Filipovića, Vladimira Veličkovića, Milana Blanuše... (što možete pratiti na ekranu). Ključna namera Madlene Janković jeste afirmacija novih vrednosti s pozivom na memoriju već potvrđenih vrednosti. Naravno, ovakva koncepcija izvodljiva je samo uz stručno lice zaduženo da kolekciju gradi. Njeno ime je prof. Ivana Simeonović Ćelić.

Niti smo kratkog daha, niti kratke pameti, iako je ekonomska situacija - u kojoj smo već duže vreme, ne samo zbog naleta svetske krize - sve gora. O tome svedoče pomenuti primeri. Možda vam se na ovom mestu učini da primeri dve korporativne kolekcije odudaraju od naše teme koja glasi "Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija", ali činjenica da muzeji nastaju iz kolekcija, odnosno da se kolekcije u njih ugrađuju, može nam svima poslužiti da se zapitamo šta će biti sa onima koje su mnogi naši entuzijasti sakupili, među kojima ima i kolega, dakle stručnjaka. Setimo se kolekcije istoričara umetnosti Slavka Timotijevića (nedavno prikazane u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine) ili Biljane Tomić (pre nekoliko godina predočene u Muzeju primenjene umetnosti Beograd), pa i kolekcije Marinka Sudca, u Hrvatskoj, u kojoj ima dosta dela srpskih umetnika, koja je našla svoje adekvatno mesto u Varaždinu.

Njima bih pridodala i kolekciju porodice Vujošević čiji je deo od tridesetak slika Lubarde, Šejke, Dada, Dobrovića, Radovića, Cuce Sokić... prikazan u Galeriji "Beograd" u okviru serijala "Iz privatnih kolekcija"; bračnog para Bogičić, u Velikom Gradištu, koja poseduje, između ostalog, zbirku evropske grafike (u kojoj su: Pikaso, potpisani, Direr, Domije, Rembrant van Rijn). (Ova zbirka upravo je bila izložena na jedan dan – Dan Evrope – u tamošnjoj gimnaziji.) Da spomenem i kolekciju Vujičić, koju je kustoski obradio prof. Jerko Denegri, čiji je enformel prikazan u Galeriji 73; kolekciju Bate Klepića čiji je najvažniji deo srpska moderna, na severu Banata, u Podlokanju, na imanju koje ovaj kolekcionar, galerista i muzeolog namerava da pretvori u muzejski kompleks; zatim zbirku Save Stepanova prikazana u MSUV. Navela sam vam, drage kolege, samo neke, jer se ovim istraživanjem još bavim.

Da se vratim na kolekcionare. Njihov angažman na sakupljanju dela obavezuje nas da u kulturnoj politici koju vodimo, kakotako, i na njih računamo radi očuvanja kulturnog nasleđa.

Da zaključim prvi deo izlaganja. Sudbina kulturnog nasleđa, ne samo kod nas, sve manje zavisi od finansija države. Nužno je otvoriti vrata značajnim poduhvatima privatne i individualne inicijative rukovođene stručnjacima, kao što pokazuju primeri pomenutih privatnih muzeja i primeri korporativnih kolekcija. Savremena umetnost je sve više posao za stručnjake, dok umetnik traži podršku sistema više nego publike. Sistem je u rukama onoga ko vlada materijom, drugim rečima – kritičara, istoričara umetnosti, galerista i kolekcionara/entuzijasta/zaljubljenika u umetnost, čije zbirke, volim da kažem, nalikuju na Nojevu barku.

Po mom mišljenju, reč je o nužnoj i globalnoj tendenciji, koja sledi sadašnji trenutak obeležen protokom novca u čitavom svetu. Naravno, naš zajednički cilj je publika, dok je naš promenljivi cilj profit.

Jasno je da publika znači broj, i da od broja posetilaca delom zavisi priznavanje dela od opšteg i nacionalnog značaja. Masovno prihvatanje dela, sa svoje strane, intenzivira nepobitnu realnost u očima umetnika, posetioca (koji aktivno sagledava poglede na svet) i, uslovno rečeno, naručioca. Kada se to ima na umu, jasno je zašto briga za kulturno nasleđe mora biti naša centralna preokupacija. Ideje počivaju u glavama, a ne u ekonomskoj moći. Ekonomija, po mom uverenju, sredstvo je da se one stave u opticaj. Ekonomijom se služimo zavisno od mogućnosti da nalazimo nove ideje, da ih prezentujemo i razvijamo. Zato verujem u internacionalnu sinergiju i založila bih se za strategiju umetnosti baziranu na simultanosti i reciprocitetu, ne po svaku cenu, ali imajući ih uvek u malom mozgu! Ovo ističem i potkrepljujem sledećim podatkom. Prvi januar 1993. godine je značajan datum i za nas na putu za Evropsku uniju. Tog dana je ozvaničen slobodan protok ljudi i kapitala. Takozvanim Rimskim sporazumom, kao specifična vrsta robe obuhvaćena su i umetnička dela, otvoreno je tržište koje broji 300 miliona potencijalnih korisnika umetnosti.

II

U drugom delu izlaganja, koje nije praćeno projekcijom dijapozitiva, osvrnuću se na nekoliko evropskih iskustava u kojima možemo prepoznati naše probleme, ali iz kojih možemo izvući i koristi.

Nekoliko primera. Kako doći do publike koja bi, pošto stekne naviku konzumiranja umetnosti, bila voljna da za svoju stečenu potrebu izdvaja i novac i vreme. Kako doći do akvizicija koje ne koštaju ništa ili ne mnogo novca. Odgovori nam pružaju mogućnost da uvećamo i broj posetilaca i funduse.

1. Jesenas sam imala priliku da boravim u Barseloni na kongresu AICA, gde sam, delom, izlagala i ovo o čemu sam vama u prvom delu govorila. Bila sam više nego prijatno iznenađenja brojem dece koju sam zatekla u dva muzeja moderne umetnosti koje Barselona ima. Jedan je muzej Barselone, drugi muzej Katalonije. U oba su radnim danom najveći broj posetilaca činili đaci koji su na izložbe dolazili kao u neku vrstu Sokratove škole. Ta praksa čini iskustvo umetnosti, ne samo zato što se do najboljeg obrazovanja iz umetnosti stiže putem neposrednog gledanja dela, već i zbog sumnje koju gajim prema budućnosti muzeja, sumnje da će budućnost muzeja sve više zavisiti od opšteprihvaćene prakse figurativnih simbola, to jest od onoga što možemo nazvati široko zastupljenom, rastućom ikoničkom pismenošću, pismenošću koja se ukorenila u napredno zapadnjačko društvo. U skladu sa svojim dugogodišnjim iskustvom urednika/likovnog kritičara/novinara, želim samo da glasno razmislim o promenama koje vidim da se dešavaju u procesu umetničkog opismenjavanja i uvođenja u umetničke prakse. Svedoci smo prenošenja ogromnog znanja iz pisane forme u ikoničku. Zato želim da se nakratko zadržim na ovom psihološkom prostoru iskustva. Način prenošenja vizuelnog znanja pretpostavlja zajedničko delovanje muzealaca i pisanih i elektronskih medija. U Barseloni sam bila svedok masovne interakcije, to jest sinergije između mesta nastave i mesta izložbe, muzeja kao zbirke, ali i kao škole. Verujem da je to jedan od ciljeva stručnjaka za muzeologiju, kao posmatrač onih koji režiraju programe u muzejima danas i koji će ih režirati sutra. Kao posmatrač sa sa iskustvom stečenim u Narodnom muzeju posle diplomiranja, a pre postidiplomskih u Rimu. Verujem da svi težimo ka određenoj ciljnoj grupi, svaki put, nezavisno od toga da li je u pitanju veliki kulturni događaj. Ta ciljna grupa je buduća verna publika. U ovome svakako važnu ulogu imaju mediji, ali oni su tek refleks odnosa kustosa prema publici. Događaj se može praviti i od naizgled jednostavnih koncepcija kakva je u nas "Muzej u pokretu". U nedostatku sopstvenog prostora, MSU je osmislio akciju čiji je koordinator Žana Gvozdenović, koja je u Srbiji naišla na veliki odziv javnosti. A reč je o delima koja su iz njegovog fundusa, koja su, nažalost, do ove akcije bila sporadično izlagana. Nije dovoljno da delo bude zatvoreno/zaštićeno u specijalizovanu i tehničku organizaciju muzeja, da se promoviše preko publikacija, rasprava, bijenala i kritičara. Zapravo je masovno iskustvo umetnosti, odnosno umetnička praksa ta koja čini umetnost. Zato ću se složiti sa italijanskim kolegom Tomazom Trinijem, sigurno ne jedinim koji slično razmišlja, koji je rekao: "Najbolja izložba koju bi neki muzej danas mogao da priredi svakako ne bi bila nečija retrospektiva već stvaranje prostranog privremenog ambijenta nalik Sokratovoj školi, pomoću mladih i onih malo starijih koji žele da budu upućeni u umetničke prakse".

2. Akvizicije umetničkih dela u svetu kao i kod nas izvode se otkupima sa izložbi ili preko kontakata sa umetnicima. Otkupi uvek prolaze kroz filter zvani ministarstvo koje se, po pravilu, postavlja kao prepreka između predloga i realizacije otkupa. Svuda, pogotovo danas, iz razloga štednje. Međutim, i u tom segmentu brige za kulturno nasleđe ima mogućnosti za manipulaciju. U ovom slučaju u najpozitivnijem smislu te reči. Uzeću kao primer Muzej savremene umetnosti u Los Anđelesu, poznatiji kao MoCA, koji postoji tek dvadesetak godina, a on sigurno nije jedini.
Jednu bazu za akvizicije Muzeja MoCA činile su narudžbine od umetnika, drugu akcije koju su umetnici sami pokretali. Iz jedne takve akcije može se reći da je MoCA i nikao. Naime, grupa "Artists Advisory Council" rešila je da osnuje muzej savremene umetnosti koji bi predstavljao umetnike iz Los Anđelesa, kako su govorili, bogatog umetnicima, ali siromašnog institucijama. Kada je Ričard Košalek prihvatio da bude direktor MoCA, na muzejskom računu imao je samo 50.000 dolara. Zato je promovisao ideju o muzeju gerile. Umetnici su zauzimali napuštene zgrade, priređivali ulične programe i trudili se da pridobiju publiku koja bi potom mogla da ih podrži, odnosno pomogne muzej. Jedna od napuštenih zgrada bila je nekadašnja policijska stanica koja je trebalo da bude srušena. U dogovoru sa gradonačelnikom, MoCA u osnivanju ju je dobio za jedan performans. Da bi stanicu očistili, uputili su poziv građanima da određenog vikenda mogu iz stanice uzeti šta im treba.

Dakle, čišćenje nije ništa koštalo. Konačno, nekadašnja policijska stanica je 1983. pretvorena u muzej. Pročitala sam još jedan podatak. Za start Muzeja u Los Anđelesu potrošeno je samo milion i po dolara, suma za koju u gradu nije bilo moguće unajmiti nijednu kuću.

Korak koji je planiran istovremeno, bio je doći do kolekcije grofa Panca di Biumo. Pregovaralo se šest godina. Plaćena je 11 i po miliona dolara, ali se ubrzo pokazalo da je to bila odlična inicijativa. Vrednost zbirke je veoma porasla, ali ne samo to. Ovom zbirkom američke umetnosti iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina XX veka pogođen je još jedan cilj. Zahvaljujući njenom prestižu, podstiču se donacije samih umetnika i tako i dalje obogaćuje fundus MoCA.
Dalje, tokom saradnje sa umetnicima, kustosi su shvatili da oni žele da imaju neku vrstu studija u Kaliforniji. Nekima su to i omogućili, naravno da bi to realizovano delo u muzeju ostalo. Međutim, opet ne samo zbog toga već i da bi publika mogla da ga gleda u nastajanju i tako se za njega dodatno zainteresuje i veže.

Zna se da je radni prostor nerešiv problem mnogih naših umetnika. Naravno da umetnik ne može ni u svetu ni kod nas da samoinicijativno zauzme neki stari magacin, ali relativno lako može ako iza njega stane državna ustanova i, naravno, ako država nađe interes u ime muzeja.

Navešću još jedan primer iz MoCA. U njemu se priređuju i izložbe arhitekture, ali ne samo istorijske ili retrospektivne, već, volim da kažem, više životne, aktuelne. Izložbe maketa budućih zgrada i naselja. Posetioci tako mogu da vide ono što mogu da kupe. Možete li, drage kolege, zamisliti koliko bi posetilaca bilo na jednoj sličnoj izložbi kod nas, pošto se prisetite da se u Beogradu, ali i ponegde u Srbiji, intenzivno gradi i tek će da se gradi pošto strani investitori obore cenu domaćim. Zar jedna naša ideja, po uzoru na losanđelesku, koja nam je preko potrebna, ne bi mogla da bude izložba maketa kuća i stanova u izgradnji. Tako bismo postigli širi društveni cilj, a to je da kroz učešće arhitekata rešavamo prave probleme naše zajednice. I ne samo arhitekata, već i drugih likovnih i primenjenih umetnika koji bi dobili priliku da pokažu i kako bi se enterijeri i eksterijeri mogli urediti. Ovo je, čini mi se, jedna od dobrih prilika da muzej izađe iz okvira svoja četiri zida, da izađe u susret samom gradu. I to veoma jednostavno: uz pomoć građevinskih firmi koje bi izdvajale pet odsto svojih prihoda za kulturu, kao u Češkoj!

III

Spontano sam već zašla u završnicu izlaganja, u iznošenje predloga.

Predlog br. 1. Zemlja kao što je naša, koja je imala toliko avantura na političko-kulturnom planu, ili kulturno-političkom, ili antropološko-kulturno-političkom, očigledno ne voli da svodi račune sa savremenim tokovima, a mislim i da ne želi da ih prihvati pogotovo kada savremena umetnost vazda nudi, ili upravo nudi, stalne provokacije. Zato napravimo najpre stručnu i ažuriranu mapu stvarne kulture i u centru i na periferiji. Silno bih volela da muzeji i kod nas postanu osetljivi seizmografi za kapilarnu "kontrolu" teritorije, kao što kaže Danilo Eker.

Predlog br. 2. Za početak naše nove muzejske ere obelodanimo memoriju o zbirkama. Usudiću se da sada iznesem jedan neslavan primer iz moje novinarske prakse. Pripremajući se za ovo izlaganje, a podstaknuta onim što čine Francuzi i Italijani sa svojim kolekcijama ministarstava inostranih poslova, htela sam da dođem do podataka šta čine našu iz MIP-a.

Do predaje ovog teksta organizatorima ovog simpozijuma (15. maja) to nisam uspela. Mesec dana čekam odgovor MIP-a. Doduše, saznala sam da je katalogizacija rađena pre skoro dve decenije, pretpostavljam da je na osnovu nje obavljena deoba nakon sukcesije, došla sam i do nekakvih suma o tome koliko je Srbiji u tom procesu pripalo, u novcu, imena umetnika nije teško saznati, jer zna se koji su nekada bili neizbežni i na ceni, ali do detaljnih podataka šta zbirka Ministarstva inostranih poslova Srbije sadrži, nažalost – još nisam. Verujući kolegama koje su prvu katalogizaciju pravile i njihovom sudu da je reč o zbirci na kojoj bi pozavideo i uvaženi Miodrag B. Protić, prvi direktor i osnivač Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, ne mogu ovom prilikom da izbegnem da postavim pitanje u načelu: da li iko od vas zna šta je sve u toj zbirci i gde su koja dela locirana. Zato predlažem da se što pre objavi i obelodani katalog zbirke umetničkih dela u posedu MIP-a.

Zašto na ovome insistiram?

A.F.A.A. je francuska asocijacija za promociju umetnosti koja pripada Ministarstvu inostranih poslova. Ta vremešna gospođa napunila je 90 godina. Asocijaciju je 1922. godine osnovala grupa kulturnih poslenika koju su činili diplomate, kolekcionari, trgovci i umetnici. Sa istorijskog stanovišta, ova asocijacija je jedinstvena pojava. Osnovana je posle Prvog svetskog rata, a Francuska je njome pronašla novu formulu za predstavljanje svoje umetnosti u inostranstvu. Reću ću vam i ovo: kada sam poželela da vidim umetnička dela iz fundusa Ministarstva inostranih poslova Francuske pohranjena u rezidenciji francuskog ambasadora u Beogradu, nisam imala nikakvih problema čak ni da ih snimim i objavim u dnevnom listu u kome radim, "Blicu", ali u našem MIP-u nailazim na zid ćutanja.
Kolekcija Farnezina, Ministarstva inostranih poslova Italije veoma nalikuje francuskoj. Imali ste pre nekoliko godina priliku da jedan njen deo vidite izložen u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Ona obilazi svet, neretko prati privredne delegacije na putu uspostavljanja ekonomskih vidova saradnje. Našu kolekciju iz MIP-a, međutim, nikad nismo videli, a koliko mi je poznato, nije ni u svetu viđena, ako izuzmemo dela koja se nalaze u našim ambasadama koja služe kao puko ukrašavanje enterijera. Hrvati su svoja javnosti predočili 2005. na izložbi "Kulturno blago se vraća doma". Stanislav – Staša Živković koga je MIP angažovao da popiše zbirku, kaže da bi se slikama naših umetnika u nekadašnjim ambasadama SFRJ mogao napuniti čitav muzej u Beogradu. Primera radi, u kolekciji MIP-a su Šumanovićev "Motiv iz Šida" i "Ženski akt" Stevana Aleksića, koji se smatraju remek-delima u našoj nacionalnoj baštini. S tim u vezi, mogli bismo razmisliti i o tome da se ova dela, kao i dela drugih srpskih umetnika koja se nalaze po sada srpskim ambasadama širom sveta, kao što su ona Petra Lubarde, Mila Milunovića, Save Šumanovića, Stojana Aralice, Peđe Milosavljevića, Marka Čelebonovića... polako počnu vraćati kući, a da se na njihova mesta polako postavljaju dela savremenih umetnika. U Parizu ovog trenutka u našoj ambasadi nema nijedne slike Vladimira Veličkovića! (Ima samo jedna grafika.) Ovaj podatak govori o neslavnom mestu naše memorije u tranziciji.

Predlog br. 3. Ako želimo da naše fondove, muzejske dakako, obogaćujemo donacijama, potrudimo se da donatori budu i spomenuti. U američkim muzejima se lepo vidi ko je koje delo darovao, u Evropi, čije je kulturno nasleđe mnogo bogatije, ponegde, ali kod nas, usuđujem se da kažem, ako je na ramu dela na pločici utisnuto ime darodavca – to je izuzetak. Štaviše, dešava se da se muzejske vrednosti izlažu i bez naziva dela, pa i imena autora!!! Čime onda motivišemo poklonodavce?

Poštovane kolege i gosti, zahvaljujem vam na pažnji i strpljenju i, ujedno, žalim što među učesnicima skupa ne vidim nijednog arhitektu (iz prakse) koji bi govorio o našem gorućem problemu – konstrukciji, rekonstrukciji i adaptaciji muzeja.

Milena Marjanović, konferencija "Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija", Beograd, 22-23.5.2009.