SELLY DE NATMAR I CHER POL DARCEY

“Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca”. Žan Pol Sartr

Posmatram svoj grad sa vidikovca okruženog šumom i stazama svog detinjstva. Još uvek sam ovde. Staze su me vodile kroz iskušenja, izazove i dileme čitavog života. Koračala sam njima jer su one vodile mene, a ne ja njih.

Rođena sam davno. Bila je noć punog meseca. Srebrno nebo i na njemu puno odraza dalekih zvezda čije nestajanje zapažamo tek protekom vremena. Baš kao što i odlazak nekih ljudi i njihovih duša osećamo tek kada prazninu koju ostave za sobom možemo ispuniti samo sećanjima.

Ime sam dobila po mesečini. Po njoj i danas ispunjavam delove svog sećanja koji pripadaju njima, njemu. Danju lutam po svom gradu i tražim njihove likove. Umesto poznatih, kraj mene promiču novi i nepoznati. Razna lica nižu se kraj mene, razni pogledi, izrazi i mirisi. Neki ostaju iza mene bez traga i zabeleženog utiska, većinu prepoznajem iz nekih prethodnih lutanja, neki poseban pogled i osmeh poželim da dodirnem.

Zapravo, ja decenijama tražim samo njegov miris, glas i misao, oči u čijoj se dubini može videti njegova duša. Prošli su davno kraj mene, ostavili trag i odlutali, put nekog dalekog prostora i vremena u koji nikada neću kročiti. Ja sam ostala ovde sa svojom maštom i snovima. Tamo se sretnemo ponekad, razmenimo reči, dah, podržimo i rastanemo. Sve te emocije ostaju tamo gde im je mesto. Na sigurnom i bezbednom mestu gde niko im ne može prići, umanjiti značaj prozaikom i prolaznošću.

Po noći punog meseca, uz “Mesečevu sonatu”, moja ljubav dobija oblik, ime i konačno odredište. Ne boli, ne trpi, ne podrazumeva se, ne obavezuje, ne troši, ne rasipa.

Kada otvorim oči i ugledam grad, postajem jedna od mnogih koja trči za životom, kaskam, saplićem se i ponovo sakupljam njegove delove i nižem ih u celinu. Delovi se prepliću, zapliću, spotiču, ispravljaju, nadovezuju. Nosim ih na svojim leđima, ne posustajem, jer tako moram, kao i svi oni koji na ulicama promiču kraj mene i nestaju nižući svoje delove u celinu zvanu - život.

I on se tamo negde daleko sapliće na stazama koje ga vode put dalekog prostora i vremena u koji ja nikada neću kročiti. Na mestu, i trenutku razdvajanja naših staza, ostali su obećanja i pero.

Nakon toliko noći, dana i godina poštujemo dato obećanje - da ćemo se susretati u snovima, mašti i da nećemo očekivati, tražiti, nuditi, obavezivati,  ni podrazumevati.

Nakon toliko godina, ja još uvek pišem, čekam, očekujem i maštam o očima u kojima sam videla dušu. Po noći punog meseca po kojoj sam dobila ime.

U parkovima Luvra, ranoj mladosti i zreloj ljubavi, Simon de Bovoar je pristala na “pakt o slobodnoj ljubavi”. Bolno i uništavajuće, ali dovoljno prihvatljivo za celi njen život i sav prostor koji je u svom srcu čuvala za njega. Tvorac “slobodne ljubavi” Žan Pol Sartr, živeo je slobodno, stvarao pisao, vodio ljubav sa mnogim ženama, ali voleo samo nju. Strast, žudnja, upućenost i posvećenost, obeležili su jednu od najintrigantnijih romansi u istoriji. Nisu živeli u braku, nisu delili životni prostor, ali su podelili mogo više od toga. Svakodnevno su razmenjivali misli, reči, emocije i stav o sadržaju svojih dela, pre njihovog objavljivanja.

Sartr je odbio da pročita samo jedan esej Simon de Bovoar “Starost”. U njemu ona opisuje samoću, usamljenost i intelektualno degradiranje ljudi u sumraku njihovih života.