VERNISAŽ ili JOŠ SE NIŠTA NE ZNA

Čitam tekst građanina P o slikama građanke K.

Čitam tekst građanina P o slikama građanke K.

Tekst je u redu, znam čoveka.
I slike su O.K., video sam.

Nije u tome stvar, nešto drugo mi se tu ne uklapa. Pre svega, otkud sad najednom kritika, kad izložba tek što je otvorena? I kako to - kritika, kad ni jedan od mojih poznanika, koji su uvek i svuda prisutni, o toj izložbi još ništa nije čuo?

Ne biva to - tekst o slikama mlađeg autora dok se o vrednosti i značaju izloženog, u gradu još ništa pouzdano ne zna. To se, jednostavno, ne čini, ne u Beogradu, ne posle Pavla Vasića.

Ne samo o nečijim slikama, ni o čemu što je malo krhkije građe, niko ko iole drži do sebe, neće se ni po koju cenu javno izjašnjavati, pre no što se s tim u vezi ne začne i na tajnovit način ne uobliči nešto što čak i ja, čovek sa onolikom odgovornošću prema rečima, po navici nazivam javnim mišljenjem.

Kažem "po navici", jer pouzdano znam da ni sa kakvim misaonim procesom, pogotovo ne javnim, javno mišljenje naprosto ne može imati nikakve veze.

Šta je dakle "javno mišjenje", na koji način poprima oblik u kojem zaživljava. I ko ga zapravo utemeljuje?

Pitanja su, dabome, retorska, sve je to odveć maglovito. Najviše što ja tu mogu jeste da pokušam nešto o onome što se dešava na prosečnom beogradskom vernisažu.

Ako u galeriji osmotrite neko nepoznato lice, možete biti sigurni da se radi o rođaku, ili o porodičnom prijatelju izlagača. Poneki slučajni prolaznik, privučen svetlošću i toplinom galerije, brzo će se, zbunjen, povući. Tu su dakle sve sami četvrt-tonski konoseri – umetnici, kritičari i njihovi sateliti.

Istina, desi se tu i poneko za koga niko ne zna ko je ni čime se bavi, ali se višegodišnjim redovnim prisustvom na takvim i sličnim događajima, izborio za status podrazumevanog lica. Po navici iz nekih ranijih vremena, ili pak, da bi sebi malko polaskali, smatraju ga žbirom, ali pozdravljaju ga,, čak mu dozvole da se ubaci s ponekom replikom... Nije, kažu, loš čovek, nego, taki mu pos'o.

Poznavaoci umetnosti stoje u grupicama, ili šećkaju pucketajući plastičnim čašama s nekom neprskanom zavičajnom brljom. Bildujući sopstvenu socijalnu inteligenciju, procenjuju kojoj bi od grupica mogli bez blama da se priključe.

Niko se pred slikama ne zadržava predugo, već da ne poremeti utisak o izložbi. Ništa ne može tako temeljno da poremeti utisak o izložbi kao razgledanje slika. Mahom se to po zidovima išiba diskretnim iskošenim pogledima. Težište je naime na verbalnom, odnosno na generisanju što kvalitetnijeg žamora - postignuti kvalitet žamora presudan je za uspeh vernisaža.

Razgovor poznavaoca, kad okrzne formalni povod okupljanja, pomalo liči na prvu rundu boks meča, koju bokseri uglavnom utroše na skakutanje oko protivnika, međusobno procenjivanje i ovlašne pokušaje razbijanja garda.

Cilj razgovora nije, kao što bi se moglo pretpostaviti, da sagovornici izmenjaju stavove, te da se ti stavovi, ako su suprotni, postepeno približe, nego je suština u tome da sagovornik A prokljuvi šta će izjaviti sagovornik B, ne bi li se s njim spremno složio. Isto to, razume se, želi i sagovornik B, te se stvar komplikuje.

U onim paničnim sekundama, dok se tema o izloženom nezadrživo primiče, oba sagovornika postižu maksimalnu koncentraciju. Razgovor počinje rečenicom iz koje uvežbani sagovornik otprilike može da nasluti neku ocenu, ali je ta rečenica konstruisana tako da se njen smisao u svakom trenutku, i to bez remećenja intonacije, može iz osnova promeniti.

Dok govori, građanin A netremice vrebe reakciju građanina B. Ako reakcija ne usledi odmah, rečenica se produžava, meandrira, uvrće i zapetljava, zadobija potpuno otvorenu formu. Reči se gomilaju, ali rečenica ne gubi ni melodiju ni ritam, a njeno značenje postaje sve fleksibilnije. Moguće ju je razumeti, ne čas ovako, čas onako, nego su naprotiv, u svakom njenom fragmentu prisutna oba, dijametralno suprotna stanovišta.

S obzirom da ova pat situacija može potrajati, tehnika disanja je od presudne važnosti. Postoji naime stalna opasnost da bi se građanin B mogao ubaciti nekom replikom koja, čak i kad nema direktne veze sa izloženim, recimo, nešto o štetnosti votke posle piva, zahteva munjevito šaltovanje za koje treba imati daha..

Ono, međutim, što obojica doživljavaju kao najcrnju moru, jeste realna mogućnost da je sagovornik o predmetu razgovora već nešto načuo, ili pak sasvim određeno čuo. Možda je, strepi poznavaoc, javno mišljenje o izložbi već formirano i na volšebni način distribuirano kome treba, možda su svi poznavaoci s njime već upoznati, a jedino njega nije obavestio niko.

To je zapravo ono što sve vreme napregnuto pokušava da pročita sa lica sagovornika. Podozreva da mu je možda već jasno šta je o izložbi poželjno reći, ali da pakosno ćuti.

No to je ipak ređi slučaj. Da bi se javno mišljenje o izložbi do kraja uobličilo, odnosno da bi steklo onu neophodnu meru legitimnosti, potrebno je čekati neodređeno i nepredvidivo dugo.

Najčešće se u toku vernisaža, pa i do zatvaranje izložbe, javno mišljenje ni ne nazre, a kamo li do kraja formira. Biva čak da se taj proces nikada ni ne završi, pa izložbe kao da nikada nije ni bilo, a umetnik i njegova umetnička sudbina ostaju da se doveka postiđeno klate u neizvesnosti.

Od ovoga je čak i najnepovoljnije javno mišljenje neuporedivo bolje.