Zavodi za zaštitu spomenika kulture

Vera Pavlović Lončarski, Zoran Vapa

Vera Pavlović Lončarski, Zoran Vapa

ZAVODI ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE I
STANJE KULTURNE BAŠTINE
(abstrakt)

U okviru teme zavodi za zaštutu spomenika kulture mogu se propoznati dve paralelne teme: jedna se odnosi na institucije zaštite kulturnog nasleđa, njihovu nadležnost, organizaciju, kompetentnost i osposobljenost, a druga na kulturno nasleđe čija zaštita, obnova i prezentacija čini delatnost zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Količina i vrsta problema koji postoje u funkcionisanju službe zaštite predstavljaju rezultat dugogodišnjeg zanemarivanja obaveze da se u skladu sa transformacijom i modernizacijom države postepeno transformišu i institucije zaštite. Nedostatak vizije prouzrokovao je stav o rigidnoj i nesposobnoj službi što je posebno pogodovalo, ne tretmanu službe, kao logičnoj posledici, već tretmanu kulturnog nasleđa. U situaciji kada postoje „nadležni“, ali „nekompetentni“ stručnjaci svačije mišljenje se može prihvatiti kao merodavno. Upravo zbog toga od Zavoda se traže spiskovi kulturnih dobara, a ne mere zaštite za kulturna dobra. Tumači „spiskova“ će po sopstvenom nahođenju tretirati spomenike kulture po meri sopstvenih (ne)znanja i sopstvenog odnosa prema baštini u načelu.

Zavodi za zaštitu spomenika kulture će stati u red za dobijanje licenci za obavljanje one delatnosti za koju ih je država osnovala, ali će ostali(biroi, radionice) te licence dobiti po osnovu zaposlenja onih koji su nekada radili u zavodima.

Apsurdnost statusa zaposlenih u zavodima leži i u činjenici da se njihova uloga i značaj deklarativno prihvata i promoviše na univerzalnom planu. U trenutku kada se sa univerzalnog plana pređe na zaštitu konkretnih spomenika kulture ona se u potpunosti minimizira.

Kako se to rešava? Tako što se zadaju savladivi ciljevi sa konačnim ciljem da se stvori respektabilna služba. Ne postoji samo jedan model. U evropskim zemljama postoje razne prakse, ali je izvesno da je kulturno nasleđe domen države i da, skoro bez izuzetka, postoje institucije koje su nadležne za nasleđe.Sve zemlje regiona i skoro sve zemlje u tranziciji su
zadržale zavode za zaštitu kulturnog (često i prirodnog) nasleđa. Da bi se podigao nivo institucija mora se ulagati (što ne treba shvatiti uvek kao materijalno ulaganje). Mora se ulagati u one koji će u budućnosti biti stručnjaci u toj oblasti, mora im se omogućiti da njihova dostignuća budu prihvaćena i promovisana kao obrazac po kom će se postupati. Moraju se zapošljavati kao najbolji i omogućiti im da ih biraju i podučavaju oni koji imaju delo iza sebe. Moraju računati na podršku. I moraju znati da njihove plate neće biti uvek najmanje. Ne može se samo od njih tražiti da budu posvećeni, a neplaćeni, da se školuju i permanantno obrazuju, a da im se istovremeno to i ne omogući. Ali kada im se omogući onda se od njih traži profesionalizam, kritičko mišljenje i odgovornost.

Stanje kulturnog nasleđa

Problemi koji se odnose na stanje kulturne baštine imaju isti izvor kao i problemi u Zavodima, ali se u Zavodima oni lakše i brže mogu rešiti.

Ako se pođe od činjenice da je očuvanje nasleđa ustavna kategorija, odnosno da predstavlja opšte dobro, onda stanje opšte degradacije u kom se nasleđe nalazi zahteva najhitnije delovanje. Usvajanjem opštih principa o baštini kao delu ljudskih prava, značajnom resursu, zalogu za razvoj kulturne raznolikosti, nezaobilaznom činiocu održivog razvoja, razlogu za interkulturni dijalog i njihovoj suštinskoj, a ne deklarativnoj primeni, uz jačanje svesti ljudi o značaju kulturnog nasleđa u formiranju identiteta ali i o njegovom univerzalnoj vrednosti, status kulturnog nasleđa bi se promenio. Ukoliko bi se usvojila jasna politika zaštite, a ono pri tom depolitizovalo, omogućila bi se njegova integracija. Time bi se u potpunosti prihvatilo Uneskovo tumačenje kulturnog nasleđa kao zaostavštine prošlosti sa kojom mi živimo i koju ćemo predati budućim generacijama.

Zavodi za zaštitu spomenika kulture: problemi

U okviru teme zavodi za zaštutu spomenika kulture mogu se propoznati dve paralelne teme: jedna se odnosi na institucija zaštite kulturnog nasleđa, njihovu nadležnost, organizaciju, kompetentnost i osposobljenost, a druga na kulturno nasleđe čija je zaštita, obnova i prezentacija čini delatnost zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Problemi vezani za zavode za zaštitu spomenika kulture:
• nedostatak državne strategije u oblasti zaštite kulturnog nasleđa
• nedostatak modernog zakona koji će tretirati oblast zaštite kulturnog nasleđa i biti usklađen sa evropskim zakonima
• nekompatibilnost osnovnog zakona i zakona koji tretitaju oblast zaštite
• nedostatak koordinacije rada počev od ministarstava, preko lokalne vlasti do civilnog i privatnog sektora
• nedostatak dugoročnog planiranja
• preklapanje nadležnosti
• nedostatak međunarodne saradnje
• nedostatak međuresorske saradnje
• nedostatak adekvatno školovanog kadra
• nedostatak permanentne edukacije
• nedostatak mreže zavoda
• teritorijalna nadležnost
• nedostatak radnog prostora
• nedovoljna tehnološka osposobljenost

Kulturno nasleđe: problemi:

• nedostatak državne strategije u oblasti zaštite kulturnog nasleđa
• nedostatak modernog zakona koji će tretirati oblast zaštite kulturnog nasleđa i biti usklađen sa evropskim zakonima
• nekompatibilnost sistemskog zakona i zakona koji tretitaju oblast zaštite
• nejasna uloga nenadležnih ministarstava u zaštiti kulturnog nasleđa i njihov nekoordiniran rad
• nepostojanje fiskalne politike (poreske olakšice, povoljni krediti)
• pitanje vlasništva i pravo i obaveze vlasnika
• nejasna prava i obaveze Srpske pravoslavne crkve
• nedostatak jasne kaznene politike, nepoštovanje zakona kao obrazac ponašanja i pravnih i fizičkih lica
• neshvatanje potencijala (integrativna zaštita, održivi razvoj)
• nedefinisana politika zaštite kulturnog nasleđa na Kosovu

Konferencija "Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija", Beograd, 22-23.5.2009.