ŽVAKA NAD BEOGRADOM
/ stjepan_mimica
. Ne biva to, ne u Beogradu, da pristojan gradjanin javno izrekne sud o bilo čemu, pre no što se istim tim povodom konačno ne uobliči nešto što pravoga imena i nema, a što se najpribližnije, mada s mnogim ograđivanjima, može nazvati žvakom.
.
Ne biva to, ne u Beogradu, da pristojan gradjanin javno izrekne sud o bilo čemu, pre no što se istim tim povodom konačno ne uobliči nešto što pravoga imena i nema, a što se najpribližnije, mada s mnogim ograđivanjima, može nazvati žvakom.
Nesumnjivo, reč je o sveprisutnom i nesagledivo značajnom fenomenu, pa ipak, ni stručnoj, ni u popularnoj literaturi, žvaka se gotovo i ne pominje, a kamo li na pravi način tretira. Otuda je razumljivo bujanje kojekakvih rekla-kazala predrasuda i jalovih mistifikacija, koje redovno promašuju, kako suštinu, tako i s malo čime usporedivu draž pojave o kojoj je reč.
Stoga će svaki junoša, kad u lelujavom obodu sopstvenog duhovnog pejsaža osmotri lagano primicanje i kristalisanje temeljnih pitanja “šta je žvaka, kako nastaje, čemu?”, u magnovenju odnekud znati da je upravo zakoračio u polje kobnih protuvrečnosti iz kojeg se više nikada neće sasvim ispetljati.
Teškoće sa definisanjem žvake, odnosno nemogučnost da se o njenoj prirodi išta pouzdano zaključi, leži u prostoj činjenici da je polje značenja koje taj slabašni termin ima dužnost da pokriva, jedva sagledivo i sasvim difuzno. Čini ga zamršeno izuvijani niz prividno nepovezanih procesa i radnji, čiji je krajnji rezultat ono što će običan građanin, bez dvoumljenja, ali u osnovi pogrešno, nazvati žvakom.
Kažem "u osnovi pogrešno", jer o žvaki se može suvislo govoriti jedino u kontekstu njenog nastajanja, i to počev od prvih nepouzdanih naslućivanja, postupne artikulacije, narastanja po vertikali i bujanja po horizontali, pa sve do najekspresivnije, tzv. penetrirajuće faze, koja, međutim, samo naizgled paradoksalno, ne znači kulminaciju, već naprotiv, totalnu negaciju najsuštastvenije suštine žvake.
Jer, upravo u momenatu u kojem žvaka, zadobivši konačni oblik, penetrira u javnost i tamo "zaživi", žva-konoseri prepoznaju njen stvarni kraj. Objašnjenje je prosto: možete je smatrati čime hoćete, ali demokratskom institucijom nikada i nipošto.
Dobro, a ko su ljudi koji žvaku produkuju, kako ih prepoznati i približiti im se?
Jedva se mogu i zamisliti teža pitanja. Jer oni su, poput Elite, one prave, uvek nevidljivi. U mnogo čemu na Elitu liče, katkad ih s Elitom čak i brkaju, no to je površnost bez osnova - ipak su u pitanju bitno različiti nivoi.
No, ako vam se nekim čudom ipak desi da se nađete među njima, vrhovnim dizajnerima onoga što će uskoro svi žvačkati, dakle u samoj retorti te njihove, za vašu sudbinu presudne žvake, to još uvek neće značiti ništa. Jer, čak i ako privremeno zanemarimo vašu temeljnu nemogućnost da shvatite u kakvom ste se društvu našli, odgovorno tvrdim da s njima možete sedeti satima, a da ne steknete ni maglovitu predstavu o prirodi onoga što će žvakaći, izrugujući se vašim napregnutim čulima, sve vreme naizmence mleti, razvlačiti, naduvavati, isisavati, povraćati, među sobom dobacivati, na vaše čelo lepiti, u nozdrve i uši zatiskivati...
Jer, da biste u neizmernom užitku kolektivnog žvaćkanja makar i iz daleka učestvovali, uz "ono nešto" po čemu će vas ostali uživaoci smesta prepoznati, morate posedovati naročiti, rekao bih četvrt-tonski sluh, čudovišnu senzibilnost i bezmalo životinjske reflekse...
Bez tih osobina, zar biste bili u stanju da, naprimer, detektujete i protumačite značenja svih onih, jedva primetnih komešanja najfinijih maksilofacijalnih mišićnih spletova, pripadajućih građaninu koji prvi povede reč o predmetu buduće žvake?.
Razume se da ovo "povede reč" ne treba shvatiti bukvalno. Pravi žvakač se o predmetu žvake ne izjašnjava ni kroz najdalju aluziju. Štaviše, on se naprosto ježi od pomisli da bi u bilo kome van “ekipe” (pojam koji zavredjuje još ozbiljniju naučnu studiju) mogao pobuditi i najovlašniju slutnju da je o PREDMETU išta želeo reći.
Pa ipak, svi žvakači odmah znaju o čemu on to, i šta u stvari želi reći.
Vi, naprotiv, nećete razumeti ništa. Naprosto, niste u stanju da na jezik rezolutnih sudova munjevito prevodite precizno izvagane neusklađenosti tona kojim se nešto izgovara i načina na koji se, pritom, otresa cigara, a kamo li da u hipu snimite sadržaj zamršeno kodiranih ćutnji koje, čak i kad nisu drugo do kratke stanke u zapenušanom govoru, katkad sadrže čitave, gusto komprimovane eseje.
Jednako kao što takoreći u letu hvataju hirovite, pa ipak, njima ipak savršeno razumljive metamorfoze žvake, svi oni u istom momentu nekako saznaju i za njeno neopozivo ukinuće. Ni jedan od žvakača ni na mukama ne bi priznao da je o žvaki koju je upravo ispljunuo, ikada išta čuo!
A što se vašeg odnosa sa žvakom tiče, samo jedno je posve sigurno: žvaku, koja bitno i neporecivo odredjuje vaše ukupno postojanje, koja vas jedina može konačno promovisati ili beznadno zatrti, od koje napokon zavisi da li ćete koliko sutra imati išta za žvaćkanje, ili će vas možda već od prekosutra natenane žvačkati prezira vredna gmizava bratija, tu žvaku produkuju, i u fazi dok se iz nje još išta može isisati, uvek žvaću neki drugi. Zato ćete, na nekom vernisažu, u pauzi pozorišne predstave, ili na kakvom prijemu, pa makar on bio priređen u vašu čast, uvek, baš kao i nekada davno, na velikom školskom odmoru, nepogrešivo stajati u pogrešnoj grupici, redovno s ljudima koji, u najboljem slučaju, mogu da iznedre tek privid prave žvake.