SVE ŠTO LETI HTELO BI DA LETI - STRAH OD LETENJA - LI/BI-do

Obično veče obične jeseni, jedne u dugom nizu onih koji se ponavljaju ustaljenim redosledom. Magla je, dnevnici se nižu na kanalima nacionalnih televizija, tople probe... Probe su tople, a meni je hladno na svojoj - nacionalnoj frekvenciji. Probam da ignorišem dnevnike, kanale i broj svojih jeseni koje su se nanizale u mom odsustvu.

Slušam sina koji, sa "osobitom pažnjom", glasno prezentuje razliku između australopitekusa i homo sapiensa. Pomno ga pratim, i pokušavam da je empirijski potkrepim primerima iz ličnog života. Mnogo ih je, naviru prosto, brzinom kojom se i njegovo izlaganje odvija. Srećom, omnibus u mojoj glavi biva prekinut nakon celih 13,5 minuta - koliko je njemu bilo potrebno da protrči kroz evoluciju čoveka, a meni revoluciju živih primera koji protrčavaju kroz moju evoluciju. Prekida me poznati PERSONAL ISUS koji mi vaskrsava kadgod neko poželi da me čuje. Uredno im zahvaljujem na podsećanju da zaista postoje, on, oni i ja.

- Bi, odlučila sam - odlazim! Ne mogu više, ne želim. Moram da pokušam, dobila sam posao, odlazim u Beč - blizu je. Olgu sam... Olgu sam smestila u dom. Biće joj dobro, znaš i sama. Moram, razumeće. U stvari neće, ali oprostiće. Kupila sam kartu u jednom pravcu. Idem avionom. Možeš li da me voziš na aerodrom?

- Odlaziš? Posao? Dom? AVIONOM?

Spuštam, ispuštam knjigu domaćeg autora sa kojom, na još jedan način, iznova preživljavam nepreživljene decenije svog i naših života. Rimejk.

- Bi, čuješ li me? Bez patetike i suza, molim te! Navikle smo, zar ne?

DOM

- Odlaziš LI? Posao? AVIONOM?

Znam je koliko i sebe. Odrastale smo u domovima razdvojenim stepenicama ka nebu. Ja sam bila na nebu, ona na zemlji. Oblačile smo Cice, presvlačile Barbike, patile za bar jednim Kenom, bile prateći vokali Danijelu i njegovoj Džuli, pevale gladnima u Africi na Vembliju. Maštale smo o dugim gustim kosama, poput Barbika, savršenom Kenu za svaku po jednog, bendu, Vembliju. Nosile smo duge, guste pletenice ukrašene svilenim, crvenim mašnama, uredno vezanim na krajevima, tamo gde su počinjala stopala. Svaka je sa po tri para najlon čarapa na glavi plela levu pletenicu - levim nogavicama, desnu - desnim i svaka ponosno, kao odvažno, zamahivala polukružnim trzajima glavom. U domu, na stepenicama, pred Danijelom i Kenom - na Vembliju.

- Olgu si smestila u dom?

- Da, moj dom više nije njen. Ona ratuje sa Bugarima, trči livadama istočne Srbije, uči slova u drvenoj klupi kraj furune, voli Micu i Radu iz druge do prozora. Mene nema u školskim klupama te trošne kuće. Nema ni nje, njih. Nema Bi, ni mog doma. Izgubile smo se u njemu i Alchajmeru.

- Obilaziću je, ne brini. Igraćemo Na slovo na slovo, kao onomad.... 

ODLAZIŠ

-Li? Dom? AVIONOM?

Petkom, na času geografije, dok je Kleopatra angažovano diktirala dragocene podatke o salinitetu vode u određenoj tački Jadranskog mora i godišnjoj proizvodnji kuhinjske soli u Tuzli, mi smo jednako angažovano, zatvorenih očiju, svaka za sebe, ubadale tačno određenu tačku na nekom od kontinenata u geografskom atlasu. Utorkom smo jedna drugoj, krišom, da ne čuje Kleopatra, pričale kako smo se provele i šta smo sve videle u Burkini Faso, Abu Dabiju, Brižu, Lisabonu, Marakešu, Kjotu, Enkoridžu... Nikada nisam zapamtila koliko se godišnje tona soli proizvodilo u Tuzli, ali su mi sećanja na naša putovanja oko sveta za osam razreda ostala jednako živa, i danas, kada i ona odlazi.

POSAO

- Bi, dobila sam posao! Ne mogu više! Šalteri, rate, krediti, plate. Muka mi je od ljudi, poniženja, razočaranja... Razumeš?

- Razumem... AVIONOM?

Sećam se kako smo tople jeseni 90-te, ona u martinkama, ja u Kraljevim cipelama tumarale Bulevarom revolucije, maštale o drvoredu Šanzelizea, nosile prazne indekse u Sebastian torbama i verovale da ćemo tako stići i do Londona, Berlina, sve do Madagaskara. U Kraljevim cipelama, martinkama, možda avionom.

Sećam se kako smo sredinom 90-ih propuštale šanse u Poslednjoj šansi držeći svaka u svom rancu pune knjige Cena i Obligacija. Učile smo i naučile da sve u životu ima svoju cenu - tržišnu ili ne, ugovorenu ili ne. I kako smo 99-te, ispijajući prvu valjevsku rakiju, strahujući da je možda poslednja, planirale kako da sa ručnim prtljagom - pešice, jer nije se moglo leteti, pomeramo granice, svoje i one državne.

Sećam se retko ukusnog produženog espresa sa mlekom koje smo gustirale u kafeu kraj jednog od tada opštinskih sudova u Beogradu. Početkom 2000. Ja sam kao volonter-pripravnik bila formalno nepostojeća, ona sa upravo stečenom  i skraćenom titulom mr zaposlena, bez ugovora i ugovorene cene rada, u lokalnom butiku atraktivne ženske konfekcije. Njena atraktivna pojava je bila neformalno postojeća. Bile smo dve, formalno nepostojeće, sabrane nule, neostvarenih ambicija na kvadrat, dubokog korenja puštenog u tlo pod nogama.

AVION

- Sigurna si da ćeš avionom? Da te odvezem?

Li se nikada nije vozila avionom. Nije imala prilike - Olgina penzija je uvek bila mala, bez penzije nastradalih roditelja ostala je sa osamnaest. Plašila se gotovo kao ja.

Ja sam letela, sve dok nisam gotovo propala nad Lovćenom na stepenice ka Njegošu. Sa sinom na početku evolucije izgubila sam tlo pod nogama. Godinama nakon toga, ubadala sam tačke u geografskom atlasu do kojih mogu dobaciti svim drugim prevoznim sredstvima, ne i avionom. Tešile smo jedna drugu, hranile svoje i pothranjivale strahove one druge, čak i kada smo tako beznadežno čeznule da odletimo, ne znam ni kuda ni kako. Bilo gde.

- Ne, Bi. Odlazim, letim. Hoću da poletim i bezbedno sletim, osetim, pobedim. Ti raširi padobran pre ulaska u avion, ili prosto vozi do Beča i nazad, ili hodaj. I nemoj da posetiš ni Keti u Londonu, ni Di u NY, maltretiraj porodicu, ostari uzemljena, zaglavljena u Faradejevom kavezu na točkovima. Nećeš pasti ni propasti. Ja palim. Avionom. Najzad sam dobila krila, poneo me je vetar, pa gde završim završim.

Izlazim na terasu, nebu pod maglu, palim cigaru. Nema suza, obećala sam. Nema patetike - menjam je cinizmom.

- Faradej? Li, šta fali mom kavezu (sem što iz njega ne izlazim)? Do juče si i ti bila iza rešetaka s čežnjivim pogledom na nebo koje nema granice, udobno zarobljena u nepodnošljivoj sigurnosti svog sigurnog mesta? Preko noći si postala egzamplar hrabrosti. Kome dugujemo zahvalnost? Ko je ubio Loru Palmer?

- Ja.

LIBIDO

Koliko puta si ljubila stranca
i bila kao ptica kraj čoveka
koji ne leti do tvojih visina
i ne zna tajnu skrivenu u tebi?

Bile smo drugi srednje jedne gimnazije na pragu Tvin Piksa i beogradskih klubova, nestrpljive, nevine i naivne. Imale smo dobru volju, bile u fuziji snova i stvarnosti, bile jedna drugoj naramenica za plakanje. Erika Jong je uletela među naše strahove. Ja sam se vezala. Li se jednom vezala za vezanog - nije se razveo. Razvezala se, ponovo zavezala u čvor i nikada više odvezala. Na polovini pete decenije, ubila je Loru Palmer i Eriku Jong.

- Njemu.

Na polovini pete decenije, imenovala ga je - ličnom zamenicom. Cinizam menjam neuspelim pokušajem da humorom izbegnem suvišne odgovore na izlišna pitanja.

- Dobro je. Pomislih da nije onaj iz Tvin Piksa. Kako se zvaše?

- Setićeš se Bi. Reći ćeš mi kada doletiš. Reći ću ti kada ga upoznaš.

Udo sa Švarcvalda, Logan u begu, Blejk i svih sedam, Ikar, Spajdermen?

DOM

Ti si u tijelu punom želja,
sa usnama željnim iznenađenja,
al nikog nema tko je tvoj
i ova zemlja se ne zove dom

Ova zemlja se ne zove dom. Gardoš, kiša, davne 80. i neke. Tih godina ona zemlja je bila - dom.

Ova zemlja se ne zove dom. Beograd, magla, ovih godina, ove 2016. godine. Ova zemlja nije dom.

POSAO

Rimejk ispričanih priča, ispisanih stranica. Li je najzad isplatila sve rate i otplatila kamate. Dodala je nulu iznosu plate, postala formalno postojeća.

Dnevnik je završen, magla je, hladno mi je. PERSONAL ISUS ćuti. Oboje smo ostali nemi, zatečeni i praznih baterija. Ne mogu da čitam rimejk, gledam ga. Slušam sina koji leti internetom, četuje sa strancima. Nemam snage da ga prekidam u tome i vraćam australopitekusu. Plačem.

U tvome oku je dragi kamen
ili to suzu čuvaš za mene?
al ja sam samo snoviđenje
koje ti kaže: Raduj se

ODLAZAK

Sa njom odlazi i deo mene. Otišli su i mnogi drugi, do Beča, Londona, Madagaskara. Ima me svuda, i nigde.
Jutro njenog odlaska. Pijem kafu na terasi. Potiskujem sećanja, ne dozvoljavam suzama da liče na patetiku, za cinizam nemam snage. Ne primećujem prilike i neprilike moga kraja. Vidim samo ČOVEKA I PTICU. Jesen je. Živko nije odleteo na jug, čovek nije otišao na zapad. Dobro je - neko ipak ostaje.

Silazim niz stepenice sa neba, krećem se ka Fardejevom kavezu na točkovima kojim ću odvesti svoju Li skoro do gejta u Život preko grane. Zastajem ispod Slobode na grani. Živko me uplašeno gleda.

- Znaš šta, ti krilati stvore, kukavice jedna, raširi ta svoja krila, poleti, odleti - bilo gde. Slobodan si, sebičan si. Pusti čoveka da odživi svoj život negde preko grane!

- Bi, kukavice - sebičma si. Slobodna si. SVE ŠTO LETI HTELO BI DA LETI. Hoćeš li i ti? Kao i Li? Do Beča, Londona, Madagaskara? Do neba?

- Možda!!!

Ne znam kad i ne znam gdje..
ići ćemo istom stranom ulice.
Veruj mi dušo
srest ćemo se......
U svijetu tajni mi nismo sami.