ŠALA BEZ SMAJLIĆA

Namerno nisam prekucao.

Namerno nisam prekucao.

Seeing is believing!

Da ne bude sutra „Stjepan lažira, Stjepan konfabulira...“

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Priča o demantiju se tu ne završava, ma kakvi!

Sutradan po objavljivanju, moja mlada prijateljica, novinarka, sedela je sa nekoliko fotografa u „Borbinoj“ kantini:

- Koji kreten! Demantov''o fotku!

- Ma vidjam ga ja, odvratna faca, ima ga svuda...

- Idiot!

- Tako nadmeno...!

- Dobro znam kolegu,,,, ma svi ga znate, odličan fotograf...

- Samo nek mi natrči u kadar, nece spavati danima...

I sve tako, jedno sat.

Priča mi posle ta moja prijatelica, toliko su me žestoko pljuvali da nije smela da im prizna da me je ikada srela.

Inače, njen komentar na fotke bio je utešan: „Pa dobro, svakome se desi poneka takva, samo što je ne objavljuje po novinama“.

Nekolko dana kasnije, međutim, video nas jedan od tih ogorčenih fotografa na nekoj žurci u "Reksu". Toliko se čovek naljutio da više nikad s tom mladom damom nije hteo ni reč da progovori. Ni on, ni ostali fotografi iz „Borbine“ kuće.

A nakon dva tri meseca, pozovu me u hotel "Union", na žurku povodom rođendana „Sveta“. Šta da pričam: „tout Belgrade!" (pa i Novi Sad)

Robert Čoban, vlasnik i glavni urednik, na ulazu dočekuje zvanice...

- A, evo ga i Mimica... Dobro veče, sad će naš fotograf da vas lepo usnimi, nadam se da ćete ovaj put biti zadovoljni.

- Ma Roberte - smejem se – pa valjda je jasno da je ono bila šala?

- Pa da, pa da, šala, odmah sam ja shvatio da se šalite...

Valja znati da se sve ovo dešavalo pre dosta godina, preciznije rečeno, negde između pronalaska parne mašine i mog otkrića smajlija.

Da sam tada znao za smajlije, ja bih punu šaku tih dvotočki sa zagradama posejao po demantiju, pa se, garant, ne bi naljutio niko. Baš kao što u TV serijama namontiraju one provale smeha kad god je nešto mnogo smešno. Da ne bi bilo zabune, da bi i gledaoci znali da je smešno, pa da i oni mogu da se smeju na pravim mestima..

--------------------------------------------------------------------------------------

EPILOG

Priča o demantiju se ni tu ne završava, ma kakvi.

Pre par dana, u emisiji „Ćirilica“ na TV „Košava“, gost Milomira Marića bio je Robert Čoban, vlasnik “Sveta”, "Skandala" i još nekoliko stotina treš magazina..

Na pitanje koji mu je najbizarniji doživljaj u čitavoj njegovoj (fascinantnoj) karijeri, spremno je odgovorio otprilike ovo: “kad je Stjepan Mimica, čovek koji izgleda kako izgleda, demantovao sopstvenu fotografiju Tvrdio čovek da to na slici uz intervju s njime, uopšte nije on, jer se tako ne može izgledati, i jer tako ne izgleda niko”.

Onda su se obojica dugo smejala i, zacenjujući se, ponavljala to moje “tako ne izgleda niko!”

U njihovoj priči nije bilo ni nagoveštaja da se tu radilo o šali. A ja mislio, neće oni taj demanti ni objaviti, šala mi suviše providna.

Zar je moja neprilagodjenost toliko beznadna? Zar je moj humor toliko hermetičan?

Vidim, ja, predstoji mi prekopavanje po onom brdu kutija u kojima je sahranjena moja bibloteka. Moram nekako da iskopam Kunderu.