PAVLE ĆOSIĆ: Pametni i knjiški ljudi u maglovitom konstruktu

Da probam da objasnim o čemu se zapravo radi. Našli se pisci u nekoj vukojebini nadomak Budve za koju ni stari Budvani ako nisu od Paštrovića ne znaju. Kuća u kojoj smo smešteni i okolina, sve zajedno izgleda kao raj kako ga zamišljaju Jehovini svedoci. Vedro, sunčano, svi veseli, šala šalu sustiže, mudrosti pršte, hrane i pića dovoljno, ne previše. Zapravo, pića ipak malo više, ali zato je tu diktafon. A tu smo da stvorimo eksponate za muzej korupcije. To je zadatak. Koliko um treba da bude bistar, koliko čovek treba da bude pametan, koliko mozak treba da bude opušten, koliko pisci mogu da iskoče iz svoje kože pa da u tome uspeju? Deluje nemoguće, ali ispade da nije. Negde još kad smo stigli svi, dok smo bili mladi i neiskusni nametnuo se razgovor o fondu za pisce koji ne žele da budu korumpirani, ali nas je već sutradan Brano Mandić umesto briljantnog pančlajna poklopio izjavom da ga boli mozak. Međutim, istog dana iskočio je jedan od ključnih termina – lojalnost kog se dosetio Marko Tomaš. I odmah zatim pade izjava Ahmeda Burića da su sve ove naše zemlje muzeji korupcije. Ovako samo možemo da zaključimo da izgleda da Austrija, odakle nam je došla Barbi Marković, ne spada u naše. Jer, neko ju je sinoć pitao ima li korupcije i tamo na šta je ona odmah rekla da ima i navela neki primer toliko neubedljiv da smo samo zbunjeno razmenili poglede. Tamo ova naša iskonska korupcija nije moguća jer je nadmašuje lojalnost. Pogotovo zato što je Barbi u daljem izlaganju dodala da joj se korupcija češće događa kad dođe u Beograd, a kao primer navela to da vozač autobusa neće da joj proda kartu jer je kontrola prošla. „Ne, Barbi”, skočismo svi „Nije to korupcija nego solidarnost!”.

A šta ćemo sad? Baratamo sa tri pojma koji se međusobno potiru. Korupcija, lojalnost i solidarnost. Na redu je Ana Radmilović da ispriča neko svoje iskustvo o korupciji i seti se nekog svog izveštavanja s Kosova od pre dve-tri godine gde se iz tačke A do tačke B kretala pomoću ambulantskih kola sa sve onim unesrećenim bolesnikom koji treba da se domogne neke bolnice ko zna gde. I opet nije baš jasno da li je taj vozač lojalan, solidaran ili korumpiran. Ili je sve troje. Jer, ako je sve troje, a meni se onom glupom s početka teksta čini da jeste, onda će ipak biti da se korupcija nije sasvim odvojila od etike.

A sad bez lažne skromnosti - ja bolje od ovoga stvarno ne mogu, makar ne u ovom momentu. Vesna mi upravo javlja da je skinula materijal od sinoć. Denić već drema, što znači da je došao onaj deo dana za hranu i piće koje će nam po svoj prilici doneti Đorđe Gregović, takođe pisac, ali isto kao i ja, van spiska.

E da, umalo da zaboravim. Boro Dežulović nije došao. Bio je sprečen. Nisam se raspitivao čime, ali sam siguran da je neki od ova četiri termina umešan u to. 

Pavle Ćosić

Mobilna književna rezidencija, Čelobrdo, Crna Gora, 2016.