Bila je pozna jesen, izmaglica. Težak gradski smog pomešan sa mirisom nostalgije i opšte apatije, spustio se na kraj u kome živim. Tu jutarnju tromost prekinuo je zvuk pištaljke. Prolazila sam pored osnovne škole koju sam davno pohađala i prepoznala taj za mene odvratni zvuk koji je u mom sećanju budio ružne uspomene. Kao po komandi stala sam u zamišljenu "vrstu". Oko mene su trčala deca, takođe s namerom da stanu u vrstu. Za razliku od njih, ja sam mogla da "odstupim" i smestim se na betonski zidić kako bih sa posebnim interesovanjem posmatrala tu senzaciju. Čas fizičkog vaspitanja.
Do pre par meseci nisam posećivala taj prodajno-izložbeni prostor. Sve potrebe za čije zadovoljenje inače služi ova pijaca, kvantaš, buvljak ili kako god ga imenovali, a čiji sam trenutno deo, zadovoljavala sam u krugu realnih prijatelja, živih razgovora i direktnim susretima. Gnušala sam se pomisli da polovina čovečanstva učestvuje u toj imitaciji života i odnosa.
Sticajem okolnosti, zapravo dobrim povodom, i ja sam se upustila u ovaj svet marketinga i kupoprodajnog odnosa.
Postoje dva dana u mesecu kada upućeni izbegavaju namirivanje svojih finansijskih obaveza u obližnjim bankama i poštama. Uprkos svim vremenskim prilikama i neprilikama, tog 10. i 25. u mesecu, duše sa vidljivim tragovima prošlosti na oronulim licima, ortopedskim pomagalima i neizostavnim cegerima, gegaju se po svoje parče života. Oni i ja.
Pre par godina, kada se prisustvo puberteta u našoj kući osećalo u naznakama, moj sin je ležerno izgovorio pomenutu rečenicu. Dok se ona kotrljala po sobi i mojoj glavi, ja poslušno odložih tek ispeglani veš i postupih po naređenju. Razmišljala sam o izostanku reakcije i neverovatnoj lakoći sa kojom sam to učinila. Shvatila sam da je u njoj bila sažeta suština mog osećaja koji me je često pratio tokom odrastanja.
Upravo sam se vratila sa puš pauze. Stajala sam na ulici i, kao i prethodnih meseci, uživala u pogledu na kontraste kraja u kome se nalazim. Sudar malih, oronulih kućica i grandioznih vila koje uglavnom samo svojom veličinom opravdavaju dati opis. Prava vremenska kapsula. I upravo iz nje laganim korakom pojavili su se baka i dva unuka, rekla bih šestogodišnjaka.
Juče sam pročitala i podelila dirljiv tekst, koji me je kao i većinu drugih koji su to isto učinili, duboko potresao i podstakao da i sama nešto napišem. Kao majka, osoba koja je početkom devedesetih provela 6 godina volontirajući na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja, i usuđujem se reći misleće biće, ne mogu da ostanem imuna na priču o deci žrtvama vršnjačkog i porodičnog nasilja. Ne mogu da svoj stav ispoljim samo jednim "lajkom".
Krajem juna vršila sam poslednje pripreme za odlazak na more se svojom porodicom. U njih je spadalo i skraćivanje suvih krajeva moje kose. Kako sam odustala od godinama pravljenih lokni na mojoj glavi, posvetila sam naročitu pažnju nezi tog dela moje "ličnosti", što se odrazilo na porodični budžet i brojno stanje firmiranih proizvoda za negu kose u našem kupatilu.
Ustajem iz kreveta, kuvam kafu i pripremam za rituelno ispijanje divne tople tekućine uz podrazumljivo manje preporučljive, ali jednako divne cigarete. Uzimam belu kutijicu sa onim pretećim tekstom nalik umrlici koji uspešno izbegavam godinama. Prazna.
Ja sam ćerka. Za poslednjih deset godina bila sam primorana da nebrojeno puta pozivam hitnu pomoć, sabiram misli i emocije po hodnicima naših klinika u raspadanju. Poslednja godina života mog oca bila je najteža i najduža za njega i sve nas koji ga volimo i koji smo činili sve da mu olakšamo bol, osećaj nemoći pretvorimo u dostojanstvo i s velikim poštovanjem učinimo da nas napusti kao veliki, ostvaren i uspešan čovek, što je i bio.
