PIPI DUGA ČARAPA

Ustajem iz kreveta, kuvam kafu i pripremam za rituelno ispijanje divne tople tekućine uz podrazumljivo manje preporučljive, ali jednako divne cigarete. Uzimam belu kutijicu sa onim pretećim tekstom nalik umrlici koji uspešno izbegavam godinama. Prazna.

Oblačim se, vezujem povodac svom psu i trčim napolje da se kafica ne ohladi. Hitamo ka trafici. Odjednom se sapletem o nepoznati predmet, doduše nešto mekši nego što sama reč govori. Bez naočara, lošeg vida i još bunovna, saginjem se da ga uklonim sa patike. Povučem, vučem, vučem, a ono izlazi, izlazi i biva sve duže. Istovremeno osećam da niz moju nogu nešto klizi. Počinjem da vrištim na sred ulice zamišljajući zmije ili drugog gmizavca. Dovoljno pribrana da ne ispustim povodac svog prepadnutog psa, sakupljam hrabrost i gledam u svoje hulahopke. A kroz njih i zaprepašćenog prolaznika koji mumificiran stoji ispred mene. Nije meni ništa, non šarlatno, lagano pakujem čarape u džep jakne.

"Ronhil slim ljubičasti". Guram ruku u džep i vučem, vučem, vučem hulahopke. "Dešava se," reče trafikant. Non šarlatano dobacih: "Ponekad".

Kafa se ohladila, čarape pocepale. Lep početak dana. Dešava se.