ja sam Kristina Ljevak iz Sarajeva, dugogodišnja trudbenica u različitim oblastima kulture, žrtva prekarijata, sa desetogodišnjim iskustvom nekorištenja godišnjeg odmora.
Ovaj primer motivacionog pisma pronašao sam na internetu, ne biste verovali koliko ima načina, tipova, trikova, potencijalnih grešaka, saveta i 10 stvari koje obavezno treba napisati i još više stvari koje nikako ne smete napisati. tako da, eto ozbiljno sam uzeo u razmatranje nekolicinu tih modela pisama i ostalog materijala i potrudio se da ga prilagodim ovoj našoj konverzaciji. oprostićete mi ako sam se negde zaneo, pisma su jednostavno fantastična. motivacija beskrajna. trudio sam se da, po savetu sa jednog od sajtova, budem koncizan, pregledan i umeren.
Mobilne rezidencije Zemunskog malog umetničkog centra 2017. godine posvećene su temi “Doživotna sloboda” kroz dva programa - Godišnji odmor za umetnike i radnike u kulturi (15 - 25. septembar) i četvrtu Mobilnu književnu rezidenciju u Crnoj Gori (25. septembar - 10. oktobar) na Čelobrdu.
Cilj projekta je da podstakne i proširi temu slobode u savremenom svetu u kojem dominiraju različita ograničenja - od broja unetih kalorija do slobode kretanja.
Ne pada mi na pamet da ovom prilikom, niti bilo kada bilo kome, apostrofiram i dokazujem da volim pse. Ja ne volim bezobrazne vlasnike pasa. Ako su deca ogledalo roditelja, onda su i psi ogledalo svojih vlasnika. U tom ogledalu međutim, možemo videti bezobrazluk i bezobzirnost vlasnika, tromost institucija, nezainteresovanost nadležnih i mnoštvo nenadležnih. U tom ogledalu, međutim, možemo videti i žrtve njih i njihovih ljubimaca. Ko gleda taj i vidi. Deca nisu kriva. Nisu ni ljubimci. Ko je kriv? Komšinica, policajci, komunalci, nadležni, nenadležni? Moj sin, pas, ja? NASA? YASSA?
Once upon a time there was a wild, intoxicating and resistant rose. Her root reached the inner space in which the air, water or ratio have never reached before.
She was feeding herself with dreams, imagination and love, all hidden in the dark. She was feeding on sounds made by rain, on music lit by the sun, on motions she defied the wind.
Ja sam Dejzi, rođena kao Alisa (u zemlji čuda). Moji preci su se davno naselili po obroncima škotskih pašnjaka, bavili su se proizvodnjom viskija, u slobodno vreme ga i (de)gustirali, neki nosili karirane suknje, retki svirali gajde.
Nije mi poznato kada je i kako prvi predak napustio tu daleku zemlju i, slučajno ili ne, trbuhom za kruhom ili ljubavi radi, kročio na tle zemlje mog prebivališta.
Februar je nizao poslednje dane, zima poslednji minus, ja sam dodavala redove ispisanih misli ispovestima tri žene i osudama tri muškarca knjige u nastajanju. „Savest Lune Mars“ je pomutila moje dane, umešala se u moje snove, odvela me u svet nepostojećih likova i njihovih grehova. Prevara, osveta, preispitivanje, krivica... smenjivali su se na stranama koje sam ispisivala, ali i kadrovima filma koji sam gledala.
Zovem se Sofija. Ne sećam se kada sam prvi put videla Deda Mraza. Mislim da je to bilo na fotografiji moje Jelene, drugarice iz detinjstva. Jelena je i tada bila lepa, negovana pažnjom posvećenih roditelja, umivana Chiccovim kupkama i oblačena haljinama donetim sa službenih putovanja njenog oca. Jedna takva ljubičasta, širokih rukava, doputovala je iz Londona i ukrasila moju Jelenu i crno-belu fotografiju. Tada, kao i danas, na njoj sam videla svu lepotu nijansi koje sam želela na sebi.
