PRVI GLAS SRBIJE

Još jedan april u Beogradu, još jedno proleće u mom kraju, još jedni izbori u Srbiji. Većina događaja i situacija, u kojima smo se tokom svojih života našli i još uvek se nalazimo, nisu bili proizvod ličnih izbora. Bili smo i jesmo vođeni, dovođeni, izvođeni, privođeni, uvođeni, sprovođeni... Mimo nas. Nekad gubili glas, vremenom stas, tražili spas. Neke smo i birali, pa sabirali - glasove i čudne neke asove.

Ne volim april. Počinje dečjim šalama kojima se od srca  nasmejem, iako su slatko besmislene. Ostale su mi smešne samo u pokušaju. Završava se stupidnim pripremema za praznik hedonizma, u nas pogrešno shvaćene zahvalnosti precima na pruženoj prilici da manje radimo, više odmaramo i uglavnom ništa ne zaradimo. Obeleže ga česte promene pritisaka s raznih strana, pravca u kome vetar duva i koleba se, poplava u kojima tonu mnogi što brode, plivaju oni koji nas vode - preko vode do slobode.

Ovaj april je neobično brzo utrčao u moj život, proleće me učinilo sklonom promenama, a izbori me rastužili i ponovo zadužili. Nekada, u vreme kada su domaći - izdavali i bili za to plaćeni, a mi zavedeni verovali u zavodnike i nadali se da ćemo i mi biti plaćeni bar za minuli rad i stečeni radni staž, u vreme kada sam se informisala, polemisala, prkosila znanim mahom neznanim, svoj glas sam videla kao spas za sebe i sve nas. Bila je to moja građanska dužnost. Tako sam učena.  Učili su me svest i savest, mučili me diploma i dilema.

Do skoro me je nervirala gomila neopredeljenih glasača, i njihova neshvatljiva  socijalna indolentnost i politička indiferentnost. Na trenutke me je nervirala i politička korektnost. Verovala sam da je glas za spas za sve nas - odraz kulture življenja, moralna obaveza, civilizacijska tekovina koju nemamo pravo da ignorišemo, jer je stvarana za sve nas i naš spas. Gnušala sam se površne hiperaktivnosti koja dekoncentriše i destimuliše, jer nisam mogla da je pokrenem u sebi i sustignem u njima. Sve te svoje sugrađane koji su utorkom u podne čekali slobodno mesto u nekoj od brojnih bašti namenjenih ličnim prezentacijama statusnih simbola i poslednjih dostignuća rekonstruktivne i plastične hirurgije. Podrazumeva se i dermatologije, body fitnesa, proteina, želatina, preparata. Čudila sam se Cicama i Micama, njihovim usnama i trepavicama, grudima i čudima, odsustvu ukusa i pratećih lupusa. Žali Bože glasa i stasa. Stvar njihovog izbora.

I danas me brine njihova bezbrižnost, ležernost i indiferentnost, jer stvara iluziju -imitaciju života u kojoj treba živeti i koju treba preživeti. Međutim, danas ja nemam glas za spas. Tragam za njim po stranicama dnevne štampe. Sve su  žute, na dodir krute. Danas ja sedim u pabu na obodu grada, prebirem po sloganima i stranačkim programima, lažnim obećanjima i polepljenim plakatima. Primećujem da su polepljeni i dalje tamo gde su i zalepljeni, nisu pocepani, ni prelepljeni. I svi su isti, ujedinjeni i napredni. Nemam kome da dam glas, a i dalje tražim spas za sebe i sve nas. Ne prepoznajem taj stas i talas promena i njihovih domena. Imam diplomu, nemam dilemu. I ovoga puta daću glas. Samo da pronađem nekog od nas. Stvar mog izbora.

A kada moj sin stekne diplomu i poznatu nam dilemu, izrecitovaću mu Aleksu Šantića i njegovu Ostajte ovde. Ali, neću mu pričati bajke - ni krvave, ni romantične, neću ga obavezivati ni vekovnim ognjištem, ni ljubavlju svojom. Stvar njegovog izbora.

DNEVNIK

26. 2. 2016. godine - Pao sistem, nećete dugo

Zanimljiva kombinacija cifara ovog datuma. Da nema jedinice, verovatno bi ga najavljivali kao apokalipsu svetskih razmera, a pojedini bi trčali po planini piramidalnog oblika, verujući da će po njenim obromcima naći spas za svoje male živote i velike strahove.

Istrčavamo iz lokalne pošte moj mali život i ja. U rukama držim koverte pune egzistencijalnih strahova i poplaćanih računa. Čulom sluha valja se metafora koju sam sa njima iznela i odnela u svoju svakodnevnicu. "Pao sistem, nećete još dugo", izgovorio je security u majici maskirnog dezena i sa minđušom u levom uvu. Dok sam analizirala značenje i smisao izgovorenog, pred mojim čulom vida ukazao se još jedan okultni prizor. KUPUJEMO KOSU. Diže mi se kosa na glavi i pobegoh na meditaciju.

4. 3. 2016. godine - Raspisani izbori

Pišem, brišem, maštam, praštam, odvozim i dovozim. Prelistavam dnevne novine, tražim novine. U njima ništa novo. Ni izbori nisu novina. Nekada davno sam znala za koga hoću, do skoro za koga neću, a danas ni šta hoću, ni šta neću.

15. 3. 2016. godine - Kadar

Isti rakurs - horizontalni, isti fokus, isti krupan plan, različiti samo objekti snimanja. Vile i vilenjaci raspoređeni u njihovoj pozadini, simetrične ravnoteže radi. Objekti po unapred utvrđenom scenariju, nude i kude, prožimanju i sažimaju, peru prošlost i osvetljavaju budućnost. Podižu proizvodnju, spuštaju bruto društveni proizvod, brinu o porodiljama i dojiljama, ratnim veteranima i našim švrćanima, penzionerima po staračkim domovima i našim snovima.

Menjam kanale, tražim kome da dam glas za spas za sve nas.

25. 3. 2016. godine - Jeste li vi onaj isti ili onaj stari

Setih se svog prijatelja koji je početkom 90-ih pokušavao da finansira školovanje na dva ovdašnja, renomirana fakulteta. Čuvao je dementnu baku, za platu, za mesečnu ratu, prijavu ispita i nalet apetita. Baka je svaki put, kada bi on napustio prostoriju i ubrzo se u nju vratio, postavljala isto pitanje: "Jeste li Vi onaj isti, ili onaj stari".

Plašim se da sam i ja u međuvremenu postala dementna baka. Jesu li oni isti ili oni stari? Menjam kanale...

Kao odraz moje demencije, promiču kroz moje sećanje i emocije razne sekvence, bajke, likovi i frikovi, lajkovi i linkovi, stripovi i tripovi, crtaći i junaci.

Zvezde i zvezdice pevaju, vibriraju i soliraju, u parovima, koalicijama, opozicijama, pozicijama, u kućama ili farmama. Pokreti, okreti, zaokreti.

Njihova lica mi zvuče poznato.

Ja sam i dalje Alisa u zemlji čuda u kojoj carevi nose  nova odela, a devojčica kutiju sa šibicama.

Veliki brat nas i dalje posmatra 1984, 2016...

1. 4. 2016. godine - Lucidum intervallum - lucida intervala - Svetli trenuci

Hodam ulicom, ćaskam sa prijateljicom o ratama i kamatama, školovanju i letovanju, sportiću i vrtiću. Odjednom, oko mene sve se gubi, a sećanje budi. KUPUJEMO KOSU. Diže mi se kosa na glavi. Ne znam da li sam u snu ili na javi. Ne želim više da meditiram, džogiram, foliram, ne želim da bežim, od toga se ježim. Neću da se ujedinjujem, ni razjedinjujem. Dok ne utvrdim ko su - prodaću kosu. Da namirim dugove, za svoga sina i njegove drugove. Da nađu spas tamo negde ili kod nas. Daću svoj glas, glas za spas, za njega i sve nas.